Вучић Србију сачувао од већих сукоба: Можда и од грађанског рата

Који се све време налази између две ватре. Принуђен да бира између више лоших решења.

С једне стране, опозиција и блокадери, њима наклоњени домаћи и инострани медији и поједини бриселски политичари већ годину дана оптужују председника Србије за насиље и репресију.

С друге стране, радикалнији функционери и чланови СНС, али и значајан проценат грађана, су незадовољни зато што нема репресије. Зато што држава и власт нису енергичније одговориле на насиље које спроводе блокадери.

Што се оптужби блокадера и опозиције тиче, сваком нормалном је одавно јасно да је у питању замена теза. Годину дана они чине насиље над грађанима Србије. Хиљаде незаконитих скупова, хиљаде вишечасовних блокада најважнијих саобраћајница широм Србије, стотине напада на просторије СНС, спаљивање просторија СНС у више градова, покушај спаљивања председника странке Милоша Вучевића и присталица СНС у страначким просторијама у Новом Саду, каменовање чланова СНС у Нишу, брутални напади на полицију, напад флашама, топовским ударима, сузавцем и противпожарним апаратом на посланике СНС у парламенту, хиљаде примера медијског (али и покушаја физичког) линча ученика који нису хтели да учествују у блокадама својих школа и њихових родитеља...само су мали део њиховог репертоара. 

Свакодневно имамо прилику да видимо како на такво насиље одговарају власт и полиција у САД, Француској, Белгији, Енглеској и другим „демократским“ земљама. Брутално. Без пардона.

Вучић је одлучио да то не чини. И без обзира на ризике које је та одлука носила са собом, укључујући и ризик губитка власти, без обзира што су и он и чланови његове породице свакодневно изложени најстрашнијим претњама и највулгарнијим увредама, на које жив човек не може да остане имун, он је успео да сачува хладну главу и остао при својој одлуци.

Показало се да је био у праву. Упркос сталним покушајима блокадера и дела опозиције да измишљањем разних повода, изазову опште насиље, стање у земљи се постепено нормализује. Тензије у друштву се смањују.

Све школе у Србији, осим једне, раде нормално. Сви факултети у Србији раде нормално. Деца уче, студенти полажу испите. Огромна већина професора блокадера се освестила и схватила да од обуставе наставе штету трпе и образовање, и друштво и држава у целини али и они лично. Недостаје још само да ректор Ђокић престане да изиграва револуционара и почне да ради свој посао.

Већина опозиционих странака је престала да трчи блокадерску трку, да као гуске у магли подржавају блокадере, од којих већини не знају ни име, ни презиме, и вратила се у скупштинске клупе, па парламент сада нормално функционише.

Шта би било да је Вучић поступио другачије? Да је на утук одговорио утуком, да је на насиље одговорио стриктном применом закона. Применом силе коју закон не само дозвољава, већ и налаже.

Имали би драматичне сукобе широм Србије. У којима не би било само повређених, као што је то до сада био случај, већ и ко зна колико жртава.

А да је пала само једна глава, с обзиром на тензије које су постојале у друштву, мало је вероватно да би се Србија извукла без неке врсте грађанског рата.

Маратон, како је председник Вућић назвао своју политику, је донео још једну добру ствар: грађани Србије су имали довољно времена да виде суштину студентског блокадерског покрета, да схвате да је прича о борби за боље и праведније друштво само параван иза којег се крије жеља да се без избора, насиљем, преузме власт у Србији.