НЕ МОЖЕ СЕ НИ НА КАФУ ОТИЋИ: Како живе људи који раде у Немачкој?
Шта је то што такозвана обећана европска земља нуди странцима који дођу да раде? Искуство људи који тамо раде неретко се коси са оним што ми из своје земље перципирамо о животу "преко". Погледајте о чему се, заправо, ради.
Немачка многим Европљанима из мање развијених земаља представља обећану земљу. Међутим, они који су успели тамо да се запосле истичу да живот у Немачкој за запослене није лак. Емина из Босне и Херцеговине, која у Немачкој ради као неговатељица је пример који потврђује ову информацију.
Раније се у Немачкој на оглас за радно место у болници јављало по неколико стотина кандидата. Године 2013. у Немачкој је њих 58 одсто имало проблем с мањком стручне радне снаге. Тражење одговарајуће особе је у просеку трајало 167 дана.
Нешто мање је чекала Емина Фајковић из Босанске Градишке да јој стигне позитиван одговор за рад у Немачкој. Она је једна од неколико стотина неговатељица и неговатеља, који су након што је у априлу 2013. потписан споразум између Босне и Херцеговине и Немачке о запошљавању неговатеља напустили своју земљу и кренули путем најразвијеније европске земље.
- Моја срећа је да сам од 2005. до 2009. године боравила у Немачко,ј где сам радила као дадиља. За то време сам научила језик што ми је, за разлику од осталих који из Босне и Херцеговине желе да раде као неговатељи, велика предност. Када сам чула да су Босна и Херцеговина и Немачка потписале споразум, одмах сам се јавила у Ст. Винценз Хаус у Келну и питала могу ли да радим, рекла је Емина за Дојче веле.
Немачка влада је преко неколико година покренула иницијативу за запошљавање неговатеља из Босне и Херцеговине, Србије, Филипина, Шпаније, Италије, Португала, Туниса итд. Број неговатеља из ових земаља се у протекле две године повећао са 15.000 на 21.000, а њих чини велики број младих са завршеном медицинском школом.
Емина је сада дошла до пола пута. Треба да сачека још годину и по, па ће добити диплому да је и званична неговатељица. Она тренутно ради и школује се у дому за старе и немоћне особе Ст. Винценз Хаус у Келну.
Међутим, њено искуство показује да и није све тако бајно. Како је једном приликом рекла, посао није лак. Она дневно брине и о више особа којима је потребна помоћ. "Замислите само да са њима морам да обавим све што једна особа ради сама - умивање, облачење, чешљање и томе слично", рекла је она и додала да понекад просто мора да потражи помоћ од мушких колега када ради са непокретним особама са вишком килограма.
Додуше, овде није крај негативне стране приче. Многи мисле да упркос напорном послу, људи који тамо раде много зарађују, али то није сасвим тачно. Еминино искуство је показало да јој плата понекад није довољна за покривање свих трошкова. Стога, она неретко обавља и додатне послове како би зарадила за живот, а то су обично послови дадиље. Како је рекла, неретко се запита докле ће још тако да живи, запада у кризе, понестаје јој снаге, али онда себи каже: "Емина, нећеш ваљда стати на пола пута?".
- Разумем младе у Босни и Херцеговини. До недавно сам и сама живела у тој земљи и знам како је. Међутим, овде некад због посла нема свакодневних излазака на кафу. Свима који планирају да напусте своју земљу и раде, на пример, као његоватељ у Немачкој, поручујем да добро размисле и да буду спремни на велика одрицања и жртвовања. Овде није све тако како други говоре. Моји пријатељи знају кроз шта све пролазим. С друге стране, неколицина мисле да сам успела само зато што сам напустила Босну и Херцеговину", закључује она.
Прочитајте и: