ОД ПЕНИСА ДО СРЦА: Крађе делова тела (УЗНЕМИРУЈУЋЕ ФОТОГРАФИЈЕ)

Да ли су лопови гајили необичне склоности према одређеним деловима тела, или према познатим власницима тих органа? Или су једног јутра устали и решили да им је баш преко потребан нечији мозак или ножни прст.

Представљамо вам десет најчувенијих крађа.

Драги, 'ајде да дрпимо неку главу!

Маја 2010. године, Народна скупштина Француске гласала је да се врати 16 мумифицираних маорских глава из различитих музеја у њихову домовину – Нови Зеланд. Традиција Мавара налагала је да се главе често тетовирају – на кости лобање, те да се чувају као тотеми у част духова. Међутим, колонисти су били одушевљени остацима који су представљали уносну трговину, па је много балсамованих глава пронађено у Европи у 19. веку. Све су то били маварски робови, који су насилно тетовирани и обезглављени од стране домаћих или страних опортуниста. У једном тренутку, више од 500 маварских глава чамило је у подрумима европских музеја.

Срећна Нова година, децо, izvol'te Деда Мразове коске!

Током Средњег века, делови тела светитеља привлачили су многе ходочаснике из целог хришћанског света јер су, наводно, били способни да чине чуда. Села су знала да упошљавају банде лопова како би крали туђе реликвије. Једна од најпознатијих таквих акција била је крађа остатака Светог Николе, који је послужио као модел за стварање легенде о Деда Мразу. Остаци Св. Николе одисали су смирном, што је ту врећу костију чинило посебно драгоценом. Године 1087, италијански град Бари унајмио је људе (такозване "привилеговане поморце" илити гусаре) да украду Светог Николу из Мира, града у данашњој Турској. Крађа костију Деда Мраза слави се и дан-данас у Барију, уз параду и ватромет.

Џеронимооооооооооо... еве ти је лобања!

Чудна је судба то што кости једног од најјачих америчких непријатеља сада дефинишу једну од најсветијих институција моћи. Диктатор Апача, чувени Џеронимо, делом герилац, делом шаман, покренуо је низ напада на југозападу и нападао је америчке и мексичке трупе преко три деценије, све до хапшења 1886. године.

Легендарном побуњенику није дозвољено да почива у миру после смрти у заробљеништву 1919. године: шесторица припадника Јејловог тајног друштва "Лобања и кости" (које је познато још и као Братство смрти), међу којима је био и Прескот Буш, деда Џорџа В. Буша, наводно је ископало Џеронимов гроб док су добровољно служили војску током Првог светског рата у Оклахоми.

Писмо које је написао један од припадника друштва 1918. године каже: "Лобања славног Џеронима ужасног ексхумирана је из његовог гроба у Форт Силу, од стране нашег клуба. Сада је сигурна  у гробници."

Гробница се, по свим препоставкама, односи на просторију изграђену од црвеног камења, без прозора, која је седиште овог друштва. Удружење "Лобања и кости" негира да поседује остатке славног Апача.

Драга, сад ћу да те убијем! Али срце ти чувам!

Хенри VIII отргнуо је Енглеску од католичанства како би се развео од прве супруге и оженио духовиту и софистицирану Ану Болен. Ипак, Хенри, очајно ишчекујући мушког наследника, помислио је да је брак проклет јер је Ана родила ћерку и имала више побачаја. Краљ ју је оптужио да је имала афере са послугом, па чак и са својим братом. Ухапшена је и обезглављена у Лондонској кули 1536. године, а легенда каже да је Хенри наручио и да јој се ишчупа срце. Њега је чувао у ковчегу у облику срца у једном удубљењу у цркви у Сафолку, а 1836. године ковчег је премештен и поново закопан под оргуље.

А као сувенир – пола мозга славног Мусолинија!

Године 1966, двадесет једну годину после погубљења Бенита Мусолинија, Америка је решила да његовој удовици врати део његовог мозга. Ракела Мусолини је у мемоарима написала како је била ужаснута када је открила да Американци поседују половину мозга њеног супруга, као и да је претпоставила да су "желели да установе шта га је направило диктатором". Испоставило се да је Америка желела да наводно проучи мозак, али био им је потребан и као сабласни трофеј.

Мусолинијев унук Алесандро је 43 године касније пријавио полицији да неко на Интернету продаје стаклене бочице које наводно садрже делиће мозга и крв Бенита Мусолинија – и то за 15.000 евра. E-Bay је одмах прекинуо продају.

Шта, ви не чувате Наполеонов пенис испод кревета у спаваћој соби? Свашта.

Људи су фокусирани на Наполеонов пенис откад постоји легенда да му га је доктор одсекао током аутопсије 1821. године, те да га је дао свештенику на Корзици. Пенис, који није био прописно чуван, неколико година касније је описан као комад коже налик смежураној јегуљи или говедини. Године 1927, изложен је на Менхетну и чувени лист Тиме описао га је као "лоше третирану штофану пертлу".

Педесет година касније, уролог из Њу Џерсија издвојио је 3.000 долара и купио пенис који је држао под креветом наредних 30 година. Његова ћерка је наследила орган за који је добила најмање једну понуду која је била тежа од 100.000$!

Иначе, Наполеон, висок 167цм, имао је пенис дугачак свега 3,8цм, па то можда и може да објасни све његове комплексе...

Остаци Томаса Пејна претворени у дугмиће

Томас Пејн, најстарији "блогер" у историји, херој обе америчке и француске револуције, а наводно и прва особа која је исписала речи "Сједињене Америчке Државе", умро је без пребијене паре у Менхетну. Само шесторо људи је било на његовој сахрани, а о томе је испевана чак и кратка песма у којој се каже да нико не плаче ту где он лежи...

Десетак година касније, занесени новинар и обожавалац Томаса Пејна, Вилијам Кобет, ексхумирао је Томасово тело и испоручио га у Енглеску где се надао да ће му се изградити достојан споменик. Ипак, Кобет није могао да сакупи потребан новац, па је Пејн остао на његовом тавану у ковчегу. После Кобетове смрти, нестали су и Пејнови остаци. Легенда каже да су његове кости претворене у дугмад, али се 1930. године огласила једна жена из Брајтона која је тврдила да има његову вилицу.

Оно кад не знаш шта ћеш, па свецу одгризеш палац. Ножни.

Свети Франсиско Хавијер провео је доста времена на ногама, ширећи Јеванђеље широм Шпаније, Француске, Италије, Малезије, Јапана, Шри Ланке и Индије, а умро је на мору путујући ка Кини. Када је група хришћана ископала његово тело неколико месеци касније, били су изненађени савршеним стањем у којем се налазило. Међутим, његово тело није дуго мировало. На првом јавном излагању леша у Гои, у Индији, у налету страхопоштовања, једна португалка одгризла му је ножни палац. Наводно, из прста је потекла крв, а њу су ухватили пратећи гримизан траг ка њеној кући. Данас се палац налази у сребрном ћивоту у катедрали у Гои и то није једини део његовог тела који се може видети: нокат украшен дијамантима налази се у једном селу у Гои, део руке послат је у Рим, док је шака у Јапану.

Око за око, зуб за зуб – глава за главу.

Пошто је 1838. године обезглавио два холандска емисара и њиховим главама украсио свој престо, краља Бадуа Бонсуа ИИ, владара Аханта племена у данашњој Гани, обезглавили су холандски војници. Преко 150 година није се знало где се глава налази, док је неко није пронашао у тегли формалдехида у холандском музеју. Гана је одмах затражила Бадуову главу натраг и, јула 2009. године, неколико чланова Аханте отпутовало је у Хаг како би организовали церемонију (такорећи, опело) која је између осталог подразумевала просипање џина на под Министарства спољних послова пре повратка за Гану.

Још један сувенир – леш црног човека!

Некада није било неуобичајено за богаташе из Европе да путују у Африку из које би доносили по једно или двоје препарираних тела. Наравно, углавном су се ограничавали на сафари лов и пуњене носороге и лавове, али... Године 1830, пар француских препаратора отишао је корак даље, па су ексхумирали тело из пустиње Калахари. Балзамовали су га и напунили како би га приказивали у Европи. Његова светлија кожа полирана је црним бојама, како би изгледао "више афрички" и како би пробудио расистичку радозналост Европљана.

Тело је изложено у малом музеју на северу Шпаније, све док се на то није пожалио локални лекар 1992. године. Настала је препирка између оних који су желели да тело остане и између оних који су подржавали доктора.

Ипак, 2000. године човек кога су сви ословљавали са "Ел Негро" враћен је у Боцвану где је сахрањен пред стотинама локалних достојанственика и страних дипломата.