OD PENISA DO SRCA: Krađe delova tela (UZNEMIRUJUĆE FOTOGRAFIJE)
Pitamo se samo – zašto?
Da li su lopovi gajili neobične sklonosti prema određenim delovima tela, ili prema poznatim vlasnicima tih organa? Ili su jednog jutra ustali i rešili da im je baš preko potreban nečiji mozak ili nožni prst.
Predstavljamo vam deset najčuvenijih krađa.
Dragi, 'ajde da drpimo neku glavu!
Maja 2010. godine, Narodna skupština Francuske glasala je da se vrati 16 mumificiranih maorskih glava iz različitih muzeja u njihovu domovinu – Novi Zeland. Tradicija Mavara nalagala je da se glave često tetoviraju – na kosti lobanje, te da se čuvaju kao totemi u čast duhova. Međutim, kolonisti su bili oduševljeni ostacima koji su predstavljali unosnu trgovinu, pa je mnogo balsamovanih glava pronađeno u Evropi u 19. veku. Sve su to bili mavarski robovi, koji su nasilno tetovirani i obezglavljeni od strane domaćih ili stranih oportunista. U jednom trenutku, više od 500 mavarskih glava čamilo je u podrumima evropskih muzeja.
Srećna Nova godina, deco, izvol'te Deda Mrazove koske!
Tokom Srednjeg veka, delovi tela svetitelja privlačili su mnoge hodočasnike iz celog hrišćanskog sveta jer su, navodno, bili sposobni da čine čuda. Sela su znala da upošljavaju bande lopova kako bi krali tuđe relikvije. Jedna od najpoznatijih takvih akcija bila je krađa ostataka Svetog Nikole, koji je poslužio kao model za stvaranje legende o Deda Mrazu. Ostaci Sv. Nikole odisali su smirnom, što je tu vreću kostiju činilo posebno dragocenom. Godine 1087, italijanski grad Bari unajmio je ljude (takozvane "privilegovane pomorce" iliti gusare) da ukradu Svetog Nikolu iz Mira, grada u današnjoj Turskoj. Krađa kostiju Deda Mraza slavi se i dan-danas u Bariju, uz paradu i vatromet.
Džeronimooooooooooo... eve ti je lobanja!
Čudna je sudba to što kosti jednog od najjačih američkih neprijatelja sada definišu jednu od najsvetijih institucija moći. Diktator Apača, čuveni Džeronimo, delom gerilac, delom šaman, pokrenuo je niz napada na jugozapadu i napadao je američke i meksičke trupe preko tri decenije, sve do hapšenja 1886. godine.
Legendarnom pobunjeniku nije dozvoljeno da počiva u miru posle smrti u zarobljeništvu 1919. godine: šestorica pripadnika Jejlovog tajnog društva "Lobanja i kosti" (koje je poznato još i kao Bratstvo smrti), među kojima je bio i Preskot Buš, deda Džordža V. Buša, navodno je iskopalo Džeronimov grob dok su dobrovoljno služili vojsku tokom Prvog svetskog rata u Oklahomi.
Pismo koje je napisao jedan od pripadnika društva 1918. godine kaže: "Lobanja slavnog Džeronima užasnog ekshumirana je iz njegovog groba u Fort Silu, od strane našeg kluba. Sada je sigurna u grobnici."
Grobnica se, po svim prepostavkama, odnosi na prostoriju izgrađenu od crvenog kamenja, bez prozora, koja je sedište ovog društva. Udruženje "Lobanja i kosti" negira da poseduje ostatke slavnog Apača.
Draga, sad ću da te ubijem! Ali srce ti čuvam!
Henri VIII otrgnuo je Englesku od katoličanstva kako bi se razveo od prve supruge i oženio duhovitu i sofisticiranu Anu Bolen. Ipak, Henri, očajno iščekujući muškog naslednika, pomislio je da je brak proklet jer je Ana rodila ćerku i imala više pobačaja. Kralj ju je optužio da je imala afere sa poslugom, pa čak i sa svojim bratom. Uhapšena je i obezglavljena u Londonskoj kuli 1536. godine, a legenda kaže da je Henri naručio i da joj se iščupa srce. Njega je čuvao u kovčegu u obliku srca u jednom udubljenju u crkvi u Safolku, a 1836. godine kovčeg je premešten i ponovo zakopan pod orgulje.
A kao suvenir – pola mozga slavnog Musolinija!
Godine 1966, dvadeset jednu godinu posle pogubljenja Benita Musolinija, Amerika je rešila da njegovoj udovici vrati deo njegovog mozga. Rakela Musolini je u memoarima napisala kako je bila užasnuta kada je otkrila da Amerikanci poseduju polovinu mozga njenog supruga, kao i da je pretpostavila da su "želeli da ustanove šta ga je napravilo diktatorom". Ispostavilo se da je Amerika želela da navodno prouči mozak, ali bio im je potreban i kao sablasni trofej.
Musolinijev unuk Alesandro je 43 godine kasnije prijavio policiji da neko na Internetu prodaje staklene bočice koje navodno sadrže deliće mozga i krv Benita Musolinija – i to za 15.000 evra. E-Bay je odmah prekinuo prodaju.
Šta, vi ne čuvate Napoleonov penis ispod kreveta u spavaćoj sobi? Svašta.
Ljudi su fokusirani na Napoleonov penis otkad postoji legenda da mu ga je doktor odsekao tokom autopsije 1821. godine, te da ga je dao svešteniku na Korzici. Penis, koji nije bio propisno čuvan, nekoliko godina kasnije je opisan kao komad kože nalik smežuranoj jegulji ili govedini. Godine 1927, izložen je na Menhetnu i čuveni list Time opisao ga je kao "loše tretiranu štofanu pertlu".
Pedeset godina kasnije, urolog iz Nju Džersija izdvojio je 3.000 dolara i kupio penis koji je držao pod krevetom narednih 30 godina. Njegova ćerka je nasledila organ za koji je dobila najmanje jednu ponudu koja je bila teža od 100.000$!
Inače, Napoleon, visok 167cm, imao je penis dugačak svega 3,8cm, pa to možda i može da objasni sve njegove komplekse...
Ostaci Tomasa Pejna pretvoreni u dugmiće
Tomas Pejn, najstariji "bloger" u istoriji, heroj obe američke i francuske revolucije, a navodno i prva osoba koja je ispisala reči "Sjedinjene Američke Države", umro je bez prebijene pare u Menhetnu. Samo šestoro ljudi je bilo na njegovoj sahrani, a o tome je ispevana čak i kratka pesma u kojoj se kaže da niko ne plače tu gde on leži...
Desetak godina kasnije, zaneseni novinar i obožavalac Tomasa Pejna, Vilijam Kobet, ekshumirao je Tomasovo telo i isporučio ga u Englesku gde se nadao da će mu se izgraditi dostojan spomenik. Ipak, Kobet nije mogao da sakupi potreban novac, pa je Pejn ostao na njegovom tavanu u kovčegu. Posle Kobetove smrti, nestali su i Pejnovi ostaci. Legenda kaže da su njegove kosti pretvorene u dugmad, ali se 1930. godine oglasila jedna žena iz Brajtona koja je tvrdila da ima njegovu vilicu.
Ono kad ne znaš šta ćeš, pa svecu odgrizeš palac. Nožni.
Sveti Fransisko Havijer proveo je dosta vremena na nogama, šireći Jevanđelje širom Španije, Francuske, Italije, Malezije, Japana, Šri Lanke i Indije, a umro je na moru putujući ka Kini. Kada je grupa hrišćana iskopala njegovo telo nekoliko meseci kasnije, bili su iznenađeni savršenim stanjem u kojem se nalazilo. Međutim, njegovo telo nije dugo mirovalo. Na prvom javnom izlaganju leša u Goi, u Indiji, u naletu strahopoštovanja, jedna portugalka odgrizla mu je nožni palac. Navodno, iz prsta je potekla krv, a nju su uhvatili prateći grimizan trag ka njenoj kući. Danas se palac nalazi u srebrnom ćivotu u katedrali u Goi i to nije jedini deo njegovog tela koji se može videti: nokat ukrašen dijamantima nalazi se u jednom selu u Goi, deo ruke poslat je u Rim, dok je šaka u Japanu.
Oko za oko, zub za zub – glava za glavu.
Pošto je 1838. godine obezglavio dva holandska emisara i njihovim glavama ukrasio svoj presto, kralja Badua Bonsua II, vladara Ahanta plemena u današnjoj Gani, obezglavili su holandski vojnici. Preko 150 godina nije se znalo gde se glava nalazi, dok je neko nije pronašao u tegli formaldehida u holandskom muzeju. Gana je odmah zatražila Baduovu glavu natrag i, jula 2009. godine, nekoliko članova Ahante otputovalo je u Hag kako bi organizovali ceremoniju (takoreći, opelo) koja je između ostalog podrazumevala prosipanje džina na pod Ministarstva spoljnih poslova pre povratka za Ganu.
Još jedan suvenir – leš crnog čoveka!
Nekada nije bilo neuobičajeno za bogataše iz Evrope da putuju u Afriku iz koje bi donosili po jedno ili dvoje prepariranih tela. Naravno, uglavnom su se ograničavali na safari lov i punjene nosoroge i lavove, ali... Godine 1830, par francuskih preparatora otišao je korak dalje, pa su ekshumirali telo iz pustinje Kalahari. Balzamovali su ga i napunili kako bi ga prikazivali u Evropi. Njegova svetlija koža polirana je crnim bojama, kako bi izgledao "više afrički" i kako bi probudio rasističku radoznalost Evropljana.
Telo je izloženo u malom muzeju na severu Španije, sve dok se na to nije požalio lokalni lekar 1992. godine. Nastala je prepirka između onih koji su želeli da telo ostane i između onih koji su podržavali doktora.
Ipak, 2000. godine čovek koga su svi oslovljavali sa "El Negro" vraćen je u Bocvanu gde je sahranjen pred stotinama lokalnih dostojanstvenika i stranih diplomata.