Палицу у шаке - и шорајте

Кевин Костнер не би могао да згрће огромну лову глумећи у филмовима о бејзболу да му није било Срба. Тачније, ни један Американац не би могао да уз кока-колу и хот-дог ужива пратећи утакмице МЛБ лиге! Јер, легенда каже да је један од три најпопуларнија спорта у САД-у настао тек када је "преко баре" отишао велики српски научник - главом и брковима, Михајло Идворски Пупин.

Кад је стигао на тло обећане земље, Пупин је своје нове пријатеље научио правилима игре коју је "пикао" са својим другарима у панчевачкој "Реалки". Банатске шоре су ускоро постале бејзбол, а Амери су полудели за спортом који су у Војводини играли гимназијалци, али и обични људи у доколици - чобани поготово, они бар имају времена на претек. И објасни ти после свету да су Срби најстарији народ!

Српско румунско = светско

Добро, признајемо, ова легенда није истинита - бејзбол је настао пре него што се Пупин родио. Али је истина да се у Србији ове године одржава Мундијал. То што чета Љубинка Друловића из фотеље прати фудбалска надметања у Бразилу није никакав недостатак. Првог викенда у јулу (од 4. до 6.) усред Баната, село надомак Зрењанина, Томашевац, биће домаћин XIV Светског првенства у банатским шорама. Тамо нема јужноамериканки које су "живе ватре", али има рода, гусака, галебова, крава, пецања поред Тамиша, као и жестоких спортских дуела у којима палице мирују само кад се такмичари свађају. И што је најважније - "треће полувреме" је узбудљиво као и у Бразилу. Нема карневала у Рију, али се фино весели - банаћански, уз ракију, вино, пиво и песму.

Да не буде да само екипе из Србије учествују на турниру који носи префикс "светски" (Нови Сад, Зрењанин, Кикинда, Сакуле, Орловат, Кусић, Панчево, Томашевац...) шорају и православна браћа из румунског села Радмина. Ови Срби из комшилука играју њихову верзију бејзбола - ојну, те су се лако привикли. А остатак света не зна шта пропушта...

Бегај - добићеш "цигљу" у главу

Банатске шоре су сличне бејзболу. Само што се палицом не удара, већ "шора" лопта, а играчи не трче већ "бегају". И не иде се од базе до базе, већ шмекерски и швалерски - од "цуре" до "цуре". Игра се сат времена, десет на десет, једна екипа напада, а друга је у одбрани. Или, исправније речено, у "кечи" је - јер "кеча" илити хвата крпењачу.

Један играч подбацује лопту и циљ му је да што више "зафркне" онога који уз помоћ палице удара. Тај подбацивач мора да буде "право ђубре", не сме да се сажали на ударача. Јер, ако му лепо подбаци - оде лопта преко зида куће која се граничи са шорачким храмом - тереном који се налази на месту некадашњег школског игралишта у Томашевцу. А тад ће читава екипа која напада поентирати. Поени се освајају хобитовски, по принципу "тамо и назад" - од једне до друге "цуре" (базе) и натраг. Циљ одбране је да ухвати лопту након "шорања" и да њом погоди играча који се налази између две "цуре". Тада долази до ротације - нападачи прелазе у одбрану, и обрнуто.

Данас шорачи користе металне бејзбол палице, а некада су биле дрвене. Тачније, биле су то обичне гране које су чобани могли да пронађу у свом окружењу.

Лоптица је посебна прича. Незамисливо много крпа стегнутих канапима збије се на простор који је приближан величини лоптице за бејзбол. У срце те крпењаче некада се стављало парче цигле - да боље лети! Данас тога нема, али је лоптица толико чврста да оставља видљиве потписе на телу погођеног. Зато се онај који трчи само додирује њоме. Али кад то није могуће - милости нема!

А туцање?

Да не заборавимо последњи шкакљив термин који је везан за банатске шоре - туцање. У Томашевцу је традиција да јужни и северни део села, Чоке и Маријево, одмеравају снаге на Ускрс. Први нападају они који имају тврђе јаје - капитени се туцају и ко победи "шора"!

У славу ове војвођанске игре Томашевчани су у парку у центру села направили и споменике - један представља ударача, други хватача, а трећи "подмуклог" подбацивача!

Сергеј Комненић