Palicu u šake - i šorajte
Kevin Kostner ne bi mogao da zgrće ogromnu lovu glumeći u filmovima o bejzbolu da mu nije bilo Srba. Tačnije, ni jedan Amerikanac ne bi mogao da uz koka-kolu i hot-dog uživa prateći utakmice MLB lige! Jer, legenda kaže da je jedan od tri najpopularnija sporta u SAD-u nastao tek kada je "preko bare" otišao veliki srpski naučnik - glavom i brkovima, Mihajlo Idvorski Pupin.
Kad je stigao na tlo obećane zemlje, Pupin je svoje nove prijatelje naučio pravilima igre koju je "pikao" sa svojim drugarima u pančevačkoj "Realki". Banatske šore su uskoro postale bejzbol, a Ameri su poludeli za sportom koji su u Vojvodini igrali gimnazijalci, ali i obični ljudi u dokolici - čobani pogotovo, oni bar imaju vremena na pretek. I objasni ti posle svetu da su Srbi najstariji narod!
Srpsko + rumunsko = svetsko
Dobro, priznajemo, ova legenda nije istinita - bejzbol je nastao pre nego što se Pupin rodio. Ali je istina da se u Srbiji ove godine održava Mundijal. To što četa Ljubinka Drulovića iz fotelje prati fudbalska nadmetanja u Brazilu nije nikakav nedostatak. Prvog vikenda u julu (od 4. do 6.) usred Banata, selo nadomak Zrenjanina, Tomaševac, biće domaćin XIV Svetskog prvenstva u banatskim šorama. Tamo nema južnoamerikanki koje su "žive vatre", ali ima roda, gusaka, galebova, krava, pecanja pored Tamiša, kao i žestokih sportskih duela u kojima palice miruju samo kad se takmičari svađaju. I što je najvažnije - "treće poluvreme" je uzbudljivo kao i u Brazilu. Nema karnevala u Riju, ali se fino veseli - banaćanski, uz rakiju, vino, pivo i pesmu.
Da ne bude da samo ekipe iz Srbije učestvuju na turniru koji nosi prefiks "svetski" (Novi Sad, Zrenjanin, Kikinda, Sakule, Orlovat, Kusić, Pančevo, Tomaševac...) šoraju i pravoslavna braća iz rumunskog sela Radmina. Ovi Srbi iz komšiluka igraju njihovu verziju bejzbola - ojnu, te su se lako privikli. A ostatak sveta ne zna šta propušta...
Begaj - dobićeš "ciglju" u glavu
Banatske šore su slične bejzbolu. Samo što se palicom ne udara, već "šora" lopta, a igrači ne trče već "begaju". I ne ide se od baze do baze, već šmekerski i švalerski - od "cure" do "cure". Igra se sat vremena, deset na deset, jedna ekipa napada, a druga je u odbrani. Ili, ispravnije rečeno, u "keči" je - jer "keča" iliti hvata krpenjaču.
Jedan igrač podbacuje loptu i cilj mu je da što više "zafrkne" onoga koji uz pomoć palice udara. Taj podbacivač mora da bude "pravo đubre", ne sme da se sažali na udarača. Jer, ako mu lepo podbaci - ode lopta preko zida kuće koja se graniči sa šoračkim hramom - terenom koji se nalazi na mestu nekadašnjeg školskog igrališta u Tomaševcu. A tad će čitava ekipa koja napada poentirati. Poeni se osvajaju hobitovski, po principu "tamo i nazad" - od jedne do druge "cure" (baze) i natrag. Cilj odbrane je da uhvati loptu nakon "šoranja" i da njom pogodi igrača koji se nalazi između dve "cure". Tada dolazi do rotacije - napadači prelaze u odbranu, i obrnuto.
Danas šorači koriste metalne bejzbol palice, a nekada su bile drvene. Tačnije, bile su to obične grane koje su čobani mogli da pronađu u svom okruženju.
Loptica je posebna priča. Nezamislivo mnogo krpa stegnutih kanapima zbije se na prostor koji je približan veličini loptice za bejzbol. U srce te krpenjače nekada se stavljalo parče cigle - da bolje leti! Danas toga nema, ali je loptica toliko čvrsta da ostavlja vidljive potpise na telu pogođenog. Zato se onaj koji trči samo dodiruje njome. Ali kad to nije moguće - milosti nema!
A tucanje?
Da ne zaboravimo poslednji škakljiv termin koji je vezan za banatske šore - tucanje. U Tomaševcu je tradicija da južni i severni deo sela, Čoke i Marijevo, odmeravaju snage na Uskrs. Prvi napadaju oni koji imaju tvrđe jaje - kapiteni se tucaju i ko pobedi "šora"!
U slavu ove vojvođanske igre Tomaševčani su u parku u centru sela napravili i spomenike - jedan predstavlja udarača, drugi hvatača, a treći "podmuklog" podbacivača!
Sergej Komnenić