ПИСМО ЂУКАНОВИЋУ: Немаш ти Мило толико сузавца, колико ми имамо слободе у очима и даха у плућима!

Писмо Милачића преносимо у целости:

Е, сада ћеш, Ђукановићу, након суботе вече, имати посла не са политичким партијама, овим или оним, не са опозиционим лидерима, овим или оним, од суботе вече, кунем ти се у име свих оних понижених сузавцем и батинањима по улицама Подгорице, имаћеш посла са грађанима, нарочито: нама младима.

Не персирам, одвећ си дуго ту, исувише те добро знамо, а и оно што се догодило прије двије ноћи, она неопјевана демонстрација грубе силе, захтијева директан говор, толико директан да не дозвољава ни куртоазну етикецију. Нема више, нити смије да буде, опозиционих политичких партија, седмоструки Ђукановићу, постојимо сада само ми, грађани, и ви, узурпатори. Очи у очи. Постоји само демократија наспрам аутократије. Лицем у лице. Ти и ми.

Да се нијеси уплашио, ти и твоји, не би на мирне грађане – жене и ђецу између осталих – извели онолику машинерију: то је знак свих плашљивих, кроз историју – велики страх, повлачи велику силу. Заборавио си, изгледа, други дио те огромне истине: велика сила рађа и велику одмазду. Можда не у исти мах, можда не сјутрадан, али свакако: ту је, под кожом, која још увијек мирише на твоје насиље.

Полицијска банда, попут фашистичких јуришних одреда, суспендовала је у суботу вече Устав Црне Горе, па гонила све што по улицама мрда, а не мисли као ти. Дао си наредбу, тако је и било: навукли су кациге и гас маске, истурили штитове и испалили сузаваца као да је рат, па кренули на нас, голоруке грађане, као гоничи вукова: јурећи нас по квартовима, паркинзима, улазима зграда.

Нијесу тјерали оне са фантомкама, не, то су преовладавајуће били твоји. „Детаљ“: из хотела Подгорица изашла је група од 30 маскираних људи са фантомкама и упутуила се кроз парк према булевару, мосту Блажа Јовановића. Тамо их је дочекала твоја полицијска јединица која је бацила шок бомбу, на што су маскирани викнули: “Ваши смо, ваши смо”. Полиција их је пустила. Нестали су, потом, у загрљају зграде старе Владе. Побогу: ваши су. Твоји.

Ђукановићу, како се зове то када десетина до зуба наоружаних припадника твоје Специјалне антитерористичке јединице брутално премлати двојицу ненаоружаних младића, док беспомоћно леже? Репресија. Како се зове то када десетина полицајаца из аутомобила, као последњег криминалца, извуку човјека, јавну личност, који нема додирних тачака са протестима, па му, под окриљем димне завјесе, униште возило, поломе кук и отворе лобању. Тортура. Како се, Ђукановићу, зове то када комадант САЈ-а, службеним џипом, Хамером, улети у групу мирних демонстраната? Диктатура. Све си то, у суботу, био ти. Лично.

Још више, Ђукановићу, још опасније, још срамније: све то – потпомогнут механизмом бруталне пропаганде – радиш са Црном Гором на уснама. Устало је све твоје – од Часлава Вешовића, преко Дарка Пајовића, до Душка Марковића – да уплашене убиједи у твоју и бебину “истину”: ми, који се бунимо, не волимо Црну Гору!

Рећи ћу ти сада, у своје лично име, а вјерујем да огромна већина оних који се буне и не пристају да ћуте, мисли исто: буним се управо зато јер је волим! Да није тако, понашао бих се као ти и твоји, четврт вијека. Чиме је ти волиш, Ђукановићу? Ратовима деведесетих? Пљачкама двијехиљадитих? Нерасвијетљеним убиствима? Волиш је Браном Мићуновићем? Шарићима? Волиш је Кељмендијем? Првом банком? Волиш је сузавцем и шок бомбом?

У суботу си, Ђукановићу, и зато ти – као грађанин – пишем, објавио рат свом народу. Не партијама, не лидерима партија, већ народу! Није то вече онолико хиљада људи, петнаестак, похрлило на градски трг због Демократског фронта, нити због било које друге политичке партије. Нипошто: оно је био исконски револт на твоју неконтролисану силу, на твоју бахатост, на твој миг да полицијски ђон удари о образ мирног демонстранта, суботу раније.

Објавио си рат, Ђукановићу, грађанину, који се пробудио, након сољећа. Убијате нам вољу, па и нас, деценијама, сатирете све оно наше у нама, плашите нас оним што нам припада, али ипак, али ипак, ипак: заискрило је. Постојимо јаче него икада. Јесмо, јер се бунимо: Црна Гора се подигла са кољена, као онај народ на улицама последњих дана и пркосно, лицем у лице, запријетио твојој клики, вичући: нећеш више!

Након суботе, када си прегазио преко грађанског врата, поставио се пред нас велики задатак, огроман као Црна Гора: да теби и твојима, као друштво, одговоримо. Ово више није политичко питање, овђе је у питању политика сама. Још више, овђе се ради о људскости и најдубљој етичкој дилеми, сваког понаособ: или ћемо бити своји људи, или твоји робови. Обећавам ти сада: бићемо људи, Ђукановићу.

Дан након суботе, опозиционе партије нијесу се залетјеле да одбране понижење народа, иако су већ морале кренути у мобилизацију свега што се мрда, а не мисли као ти. Вријеме је.

Није ред да последњи сазнајеш, ипак си ти – ти, нити да за то чујеш из медија, па ево: никога нећемо чекати, па ни партије, ако мисле да треба другачије, појединачно, себично. Дошло је вријеме за мобилизацију свих, нарочито младих, у један свеобухватан, велики, грађански – Покрет отпора. Нема више чекања, у суботу си показао да нам нема друге: ставићемо мораторијум на све пођеле – политичке, вјерске, националне – док не ријешимо главно питање наше генерације: процесуирање тебе и твојих.

Тако то иде, без разлике: након што је Њемачка, у Другом рату, окупирала Француску (а ти, са твојима, јеси окупација) почели су студентски протести. Почело је повезивање свих слободних сегмената друштва. Тако се зачео француски Покрет отпора. Неколико година касније – када је дошло до уједињења свих прогресивних снага друштва – Покрет је ојачао. Репресија је пробудила народ. Народ је пробудио слободу.

Нема друге: повезаћемо све што слободно дише, уклопити све што се уклопити у мозаик борбе може, позвати младе из свих крајева Црне Горе, премрежити мрежом цијелу земљу од Бара до Бијелог Поља, па ћемо доћи опет на твоје сузавце, и опет, и опет, и опет. Ненасилно, али снажно. Мирно, али непослушно. Уједно: интелектуално и дрско. Здружено: трибином и улицом. Ријечју: сада је дужност сваког грађанина да пружи отпор беспризорној сили. Теби и твојима.

Немаш ти Ђукановићу толико сузавца, колико ми имамо слободе у очима и даха у плућима.

Процес је почео.