У шали, па истину завали: Кесићева песмица о пљувању Србије и српске традиције изазвала бурне реакције (ВИДЕО)
Постоји стара изрека да човек кроз шалу често каже оно што не би смео озбиљно да изговори. Управо због тога наступ Зорана Кесића на форуму у Котору није дочекан као безазлена шала, већ као још једна потврда односа који део јавности одавно препознаје у његовом раду.
У песми коју је извео пред публиком, Кесић кроз низ ироничних стихова говори о „пљувању“ Србије, српске традиције, војске, полиције, па чак и сопственог народа. У истом маниру помиње и Сороша, амбасаде и наводно финансирање, представљајући све као карикатуру оптужби које му се годинама упућују.
Међутим, оно што његове присталице виде као духовиту самоиронију, критичари виде као нешто сасвим друго. Јер када се годинама подсмех усмерава готово искључиво ка истој држави, истом народу и истим институцијама, тешко је поверовати да је реч само о шали.
Посебно је симптоматично што се међу метама поново налазе војска, полиција и национална традиција – институције и вредности које за велики број грађана представљају темеље државе. Уместо да хумор буде средство за указивање на конкретне проблеме, он се све чешће претвара у подсмех свему што носи национални предзнак.
Зато се многи питају да ли је Кесићев наступ заиста био сатира на рачун његових критичара или је, можда несвесно, показао суштину погледа на Србију који се годинама провлачи кроз његове емисије. Јер није проблем када се критикују власт, политичари или друштвене појаве. Проблем настаје када се као предмет спрдње представљају држава, традиција и народ у целини.
Када се све сабере, остаје утисак да је публика у Котору добила много више од обичне шале. Добила је политичку поруку упаковану у стихове, уз очекивање да ће етикета „сатире“ бити довољна да заштити аутора од сваке критике.
А управо ту лежи парадокс: што се више неко позива на шалу, то се више отвара питање колико је у тој шали заправо било озбиљности.
Стихови песме коју је Сорош отпевао публици у Котору:
Пљујем дању, пљујем ноћу,
пљујем, селе, кад год хоћу.
Пљујем жену, пљујем децу,
пљујем Брену, пљујем Цецу.
Пљујем јер ми није мрско,
пљујем баш све што је српско.
Кога пљунем, обрадујем,
Сорош плаћа када пљујем.
Пљунем чак и самог себе,
ја сам Србин, ко ме ј*бе.
Пљујем јер ми није мрско,
пљујем баш све што је српско.
Да пљујем оца, мајку своју,
пљујем родну кућу моју.
Пљујем војску, полицију,
пљујем српску традицију.
Пљујем челом Београда,
јер ме плаћа амбасада.
На то пак ме финансира,
а пљујем како Запад свира.
