ПОТРЕСНА ПРИЧА: Са дипломом факултета, са инвалидитетом, а БЕЗ ПРАВА!

Играјући се у свом дворишту, тридесетогодишњи Милан Ђурић је наишао на "стварчицу" која није намењена за дечије играрије - у рукама му је експлодирао детонатор. Изгубио је вид и три прста леве руке, а судбина дванаестогодишњака из Ваљевске Каменице се нагло променила. Напустио је родно место, преселио се у Београд и уписао средњу школу за слепе и слабовиде "Вељко Рамадановић", у Земуну.

Како би финансијски олакшао својим родитељима, трудио се да буде врхунски ученик и студент, колико год су му околости то омогућавале. Био је ђак генерације у средњој школи, а на Факултету политичких наука се може похвалити просеком преко 8. Освојио је и прву европску награду за есеј "Како је Брајево писмо променило мој живот". 

- Деси ми се да када платим све рачуне и храну, месечно останем са само 6.000 динара у џепу. Мајка Бранка нема посао још од 1990-их година, а отац ми је инвалид. Приливе новца имамо захваљујући накнади за туђу помоћ и негу (24.000 динара) и очевој инвалидској пензији од 20.000 динара. То је довољно само за егзистенцијалне потребе, а за лечење је потребно много више.

Данас је одрастао човек, студент мастер програма Социјална политика и социјални рад на Факултету политичких  наука.

- Жеља да упишем овај програм на мастеру родила се временом. Ствари које су ми потпуно промениле живот, навеле су ме да променим и начин размишљања. Жеља ми је да једног дана будем одличан социјални радник који ће се људима са великим проблемима потпуно посветити и пружити помоћ. Оно што ја нисам имао.

Иако је појам инклузије у нашем друштву често на дневним расправама, епилог је у пракси другачији – дела готово и да нема. Милан се у средњој школи врло брзо навикао на употребу Брајевог писма, али услови на факултету су били отежавајући.

- Фотографско памћење и очи су заслужни за прикупљање око 80 % информација, али сам ту могућност имао само до 12. године. Касније, све се свело на чуло слуха, Брајево писмо и диктафон. Уписавши факултет 2007, моја мајка се одрекла свог живота како би ми помогла да студирам. Свакога дана, она је читала садржај за испит, а ја сам поред ње слушао и све снимао на диктафон. Да бих спремио испит, морао сам изнова и изнова да пуштам те снимке.

Прошле године су људи са Факултета политичких наука, у договору са колегама са Архитектонског, организовали хуманитарни турнир у свим спортовима. Цена улазница је била симболична - 150 динара. Целокупан приход је био намењен за Миланово лечење. Тренутно је скупљено 130.000 динара, а за трансплатацију рожњаче потребно је 18.000 евра. Милан са великом захвалношћу говори колико му значи финансијска подршка многих непознатих људи, а како напомиње, било их је и из иностранства.

- Преселивши се у Београд, одлазио сам на прегледе на Клиничком центру Србије. Тамо су ми лекари препоручили да морам да идем на лечење у иностранство, уз објашњњење да овде немају стручног кадра. Био сам два пута у белгијском Антверпену, а неколико година касније лечење сам наставио у Москви, где сам имао 4 хирушка захвата. Нисам русофил, али терапије руских лекара су биле делотворније од белгијских. Био је заиста леп осећај када сам поново могао да видим људе, не само да распознајем светлост. Моје стање се погоршало чим сам прекинуо последњу терапију, а то је било због тога што смо остали без динара - чак и за храну. Да сам тада наставио са лечењем, данас би мој вид био враћен, готово потпуно. Но, ни сада није касно!

Милан већ девет година води судске поступке како би добио статус цивилног инвалида рата, иако су губитак вида и три прста леве шаке довољни докази експлозије детонатора.

- Документација о томе је изгорела када је 1999. бомбардована зграда ваљевског СУП-а, па је на суду морало да се доказује уз помоћ сведока. Обраћао сам се првостепеном и другостепеном органу, али и да је дошло до Управног суда, све би се враћало у Ваљево јер званично не постоји папир са датумом моје несреће. Суђење је стопирано и то због штрајка адвоката који је започет у јуну ове године.

Од почетка студирања до данас, са мајком живи у Студентском центру "Мика Митровић". Пошто је на буџету, не плаћа смештај, али његова мајка нема никакве повластице. Признаје да му је тешко, али се не предаје.

- Ја се не надам, ја знам да ћу прогледати јер то хоћу – објашњава Милан и додајте да када нешто жели, труди се да иде ка том циљу. Истиче да је на факултету стекао неколицину пријатеља који му пружају велику подршку. То му је значајније и од финансијске помоћи.