Прадеда ове Београђанке дошао је из Русије у Србију и УРАДИО НЕШТО ШТО И ДАНАС ПИЛОТИ НЕ СМЕЈУ

- Прадеда је у тадашњу Југославију дошао 1921. године. Сећам се да су ми моји причали да је пре него што се запослио као пилот пуно времена проводио у близини аеродрома. Радио је једно време као механичар и наставник летења, да би након оснивања Друштва за ваздушни саобраћај "Аеропут", 1927. године постао један од првих пилота југословенског авио-превозиоца - прича за портал SrbijaDanas.com Нина Никитн.

Био је пилот на двомоторном "потезу-29", двоколици са два члана посаде и пет путничких седишта, који је развијао брзину од 175 километара на сат и могао да прелети растојање од 500 километара.

ПОДГОРИЧКА МАЈКА ХРАБРОСТ: Највише ме боли док гледам ћелаву ћерку у хаљиници

- У то време бити пилот значило је више него данас, то је значило бавити се професијом са посебним друштвеним статусом. Ипак, живот је хтео да мој прадеда настрада као прави херој, као прави пилот који покушава немогуће како би дошао до циља - прича нам Нина.

Виктор Никитн погинуо је 12. септембра 1933. године у Љубљани, када је упркос временским условима покушао да обави лет.

БЕОГРАЂАНИН ОТИШАО НА ТАЈЛАНД ДА ОКУША СРЕЋУ: Кад видите шта ради пожелећете да сте на његовом месту

- Читала сам у новинама, и чула од мојих да је тај дан била густа магла. Видљивост је била мала, али је капетан Никитн, мој прадеда ипак одлучио да полети. Погинула су оба члана посаде и шест путника - каже Нина и додаје да је полетео јер се од њега то очекивало као и то да је због тога постао херој свога времена.

Иако се и данас одлажу путовања када је магла, у то време сваки лет био је изазов за пилота, али и најмања грешка у управљању или нека данас безначајна препрека, значила је одлазак у безнађе. Захваљујући искуству које је Никитн платио главом, савремени авиони и данас са бетонских полетних стаза, које имају прописану сигнализацију, полећу тек када је хоризонтална видљивост најмање 300 метара.

БЕОГРАЂАНИН СА САМО 10 ЕВРА КРЕНУО НА ПУТ ЕВРОПОМ: Човек код ког је спавао имао је НЕОБИЧАН ЗАХТЕВ

- Мој деда Ђорђе Никитн није био пилот. Био је још дете када је прадеда погинуо и љубав према ваздухопловству, због противљења породице морао је да замени другим занимањем. Ипак, мој отац је постао пилот. Иако, због његове преране смрти нисам имала прилику да лично од њега чујем како је постао пилот, прочитала сам један интервју који је он тада дао за ЈАТ-ове новине – прича нам Нина којој је отац преминуо док је имала само шест година.

Нинин отац, кријући од својих родитеља уписао је курс за пилота и положио за спортског пилота. Тек по одласку у ЈНА завршио је у Вршцу где је био школован за потребе војске, да би тек по изласку из војске напокон добио прилику да се школује са првом генерацијом пилота за цивилно ваздухопловство. Постао је копилот у 29-ој години на базичном ЈАТ-овом авиону ДЦ-9, а потом и на Б-707. Ипак, судбина је тако хтела да Александар веома млад добије мождани удар и падне у кому, и премине годину и по дана након тог тренутка.

Судбина није штедела ни Нину која је због љубави према оцу одлучила да настави породичну традицију и упише школу за пилота у Вршцу. О томе шта јој се све дешавало и кроз какве животне ситуације је прошла ова млада Београђанка читајте КЛИКОМ ОВДЕ!