Сава Немањић: Први српски тајни агент

У коренима историјских сећања сваког народа налази се по једна личност. Митоманизована до бескраја у времену романтизма (18. и 19. век), та би личност постала безгрешна, сакрализована до мере у којој је само Син Божији височији по чистоти и савршености. 

Разумљиво, романтизам је био сродник времену стварања националних идентитета какве данас имамо, времену када је свакој етничкој скупини требала што већа историјска личност на коју би се поносили и чијом помоћу би могли да се изборе са другим, ривалским народима.

Таква личност у српском народу је постао свети Сава, син Стефана Немање. Он је био српски Хамураби (творац првог писаног законика - Законоправила), српски Прометеј (народне приче бележе како је људе учио ратарству, сточарству, градитељству, риболову...), српски апостол и мисионар (ширио је веру на све стране, дизао епископије и, најважније, осамосталио Српску цркву), прави отац српске нације дакле.

И док смо јуче писали о Савиној свеопштој историјској улози (прочитајте: Свети Сава - највреднија креација Стефана Немање), данас ћемо се усредсредити на два његова дела која нису у опису свештеног лица, али јесу у опису човека који је чувао и сачувао Србију у неким од најтежих тренутака њеног постојања.

Обавештајне службе нису креације новог доба. Напротив, уходе и асасини користе се већ миленијумима, од Старог Египта и Асирије, Кине, Персије... Средњовековна Србија није била изузетак.

По свој прилици Сава је, као повртатник у отаџбину, а брат владара, имао утицај на начин на који је та служба деловала.

Смрт бугарског великаша Стреза

Стефан Немањић се у Србију, из које га је истерао старији брат Вукан, вратио помоћу бугарског цара Калојана (Лепог Јована). Међутим, након Калојанове смрти на престо је дошао његов рођак Борил. Противник Борилу био је Калојанов рођак Стрез, па је, да не би страдао, избегао у Србију, код Стефана коме је помогао неколико година раније у борби са Вуканом.

Стефан је Стрезу помогао да се докопа града Просека, код данашње Демир капије у Македонији. Ипак, после неког времена, бојећи се да Стефан не поклекне и преда га Бугарима, Стрез се одметнуо и, штавише, придружио савезу Бугара и Латина који су хтели да покоре Србију. 

Нашавши се у незавидним приликама, Стефан је послао Саву код Стреза који је са 1214. војском пошао на Србију, не би ли га одговорио од рата. Преговори су били и прошли, али је Бугарин био неумољив. У једном трену, Сава је напустио Стрезов камп и кренуо за Србију. Теодосијево житије светог Саве (цео садржај је ОВДЕ) пише да се старешина српске цркве молио Богу да казни агресора, што се и десило. 

Ставимо ли на страну шаблонску причу о божанској интевенцији, која провејава црквеном књижевношћу у целој средњовековној Европи, није тешко закључити да је обавештајна мрежа око Стреза успела да уклони велику опасност која се надвила над Србијом.

Епирски деспот Михаило Први Анђео

Савезу се био прикључио и Михаило Први Анђео, деспот Епира, најзападнијег остатка срушене Византије. Он је, ради свог опстанка, али и проширења поседа, склапао и раскидао савезе са крсташким државама на Балкану, а 1214. био је у савезу са Латинским царством, које га је позвало у рат са Србијом. Бугари су у рат пошли из већ поменутих побуда, а Латини као католичка сила, жељна даљих освајања "шизматичких" предела.

Деспот је од Стефана 1214. освојио Скадар. Том приликом је пренео мошти Светог краља Јована Владимира у Драч (прочитајте: ЈОВАН ВЛАДИМИР: Наш први светац и најлепша спона Срба и Албанаца). 

Поново је Стефан Немањић упутио брата Саву у преговоре. Као и са Стрезом, преговори су пропали и Сава се повукао. И опет се историја поновила. Није дуго прошло, један од слуга убио је Михаила на спавању, у граду Берату. И ово се тумачило као Савино чудо.

Дакако, чудо и јесте било, али највероватније као резултат успешне обавештајне операције уклањања два озбиљна противника земље. Убрзо по деспотовој смрти, Србија је повратила Скадар.