СЕДЕЛЕ СУ ЗАЈЕДНО У КЛУПИ: "Хрватска ти је дала све", пише Хрватица, а овако јој Српкиња одговара
"Хрватска ми је УЗЕЛА СВЕ, осмех са лица, детињство, кућу, очевину, дедовину...", отписује Бранка Иванки.
Иванка и Бранка, некадашње најбоље другарице из школске клупе, растале су се када су имале 13 година, када је Бранкина породица одселила из Загреба у Двор на Уни због опасности од повампиреног усташтва.
Након тога, Бранка је морала још једном да бежи, током операције "Олуја". Нашла се у колони избеглица коју у Хрватској често поспрдно зову "тракторијада".
Стигла је у Србију и наставила живот, али се током прославе 20 година од операције "Олуја" у Хрватској, изјашњавала о томе на друштвеним мрежама називајући ову акцију "злочином без казне" и делећи слику колоне српских избеглица са натписом "Ја нисам заборавио! А ти?!!". То је "тешко" погодило Хрватицу Иванку па је другарици из клупе написала писмо и објавила га путем медија.
Ево шта је написала Иванка коментаришући Бранкине објаве са Фејсбука:
Након што је ово писмо букнуло по друштвеним мрежама у Хрватској, Српкиња је одлучила да јој одговори. Такође писмом. Овако Бранка Иванки отписује:
"Пишем у нади да ћу пронаћи начин да истина изађе на видјело! Тренутна прича моје сад већ бивше пријатељице објављена је на хрватском portalu maxportal.hr i брзином свјетлости се шири по интернету, тако извргавајући моју породицу јавном руглу. Мој одговор:
Иванка, не могу да прећутим лажи и неистине објављене у твом писму. У праву си, имале смо 13 година и ти и ја, кажеш била си невино дијете, а ја сам очигледно и до дан данас остала наивна и у теби видјела пријатељицу.
Ишле смо у исту школу, сједиле у истој клупи у којој си ти остала да сједиш и даље, а ја сам отишла не знам ни како, ни куда, а још мање зашто?? Гле случајности, тај вихор рата је погодио и нас, у страху за живот голи и боси напуштамо своју кућу, СВОЈУ. Твоји родитељи су били неискварени, а моји су само покушавали да нађу сигурно уточиште својој дјеци и због тога ти данас јавно прозиваш мога тату, ја твога споменула нисам нигдје, али видим ти се поносиш и хвалиш ратним подухватима твојих ближњих.
Кажеш нисам била ни мучена ни силована, зар је требало да останем, па и то да ми се деси?? Да, отишла сам, напустила град у којем сам рођена. И, да, кажеш Хрватска ми је дала све, НЕ, дали су ми мој отац, мајка, мој деда, прадеда... Али ми је Хрватска УЗЕЛА СВЕ, осмјех са лица, дјетињство, кућу, очевину и дедовину...
Из Дубраве сам отишла 1991. и никада ме ниси ни питала да ли ме је неко тјерао да би данас могла коментарисати о томе, и не нисам сама отишла, била сам исувише мала, отишла је цијела моја породица, ужа, а и шира. Види се по твојим коментарима да си очигледно рат преспавала у неком подруму и ниси свјесна свега што се дешавало, па чак наводиш и чињенице да нас нитко није тјерао ни из Двора на Уни, шта ли су то онда радили твој шогор, твој свекар? Да ли смо отишли пјешице или сигурним превозним средствима је заиста неважно, једно је непорециво - СПАШАВАЛИ СМО ЖИВЕ ГЛАВЕ и не могу да се не сјетим тих дана, те туге, тог бола, тих колона, тог прогона за који ти тврдиш да није постојао.
Задојена нисам мржњом, нити сам своје кћерке задојила, али сам поносна на чињеницу да су рођене у Србији и да никада неће морати проћи кроз пакао који су им прошли отац и мајка. Никога ја не пљујем, у том духу нисам васпитана, знам да праштам, али не и да клечим док ме неко пљује, устајем у одбрану свога оца, мајке, брата, мужа и првенствено својих кћерки. Пошто си ме се сјетила и питала како сам, ја ти одговарам веома, веома добро с обзиром на све патње које сам доживјела. Имам породицу, имам дом и све што ми је потребно, срећу и испуњен живот, бавим се собом и својом породицом, а нисам као ти, очигледно несрећна и празна јер јавно подстичеш на мржњу и линч, што дефинитивно није одлика срећних људи. Могла бих да ти пишем сатима, али знам да ти нећеш схватити суштину као што ниси схватала ни видјела мој страх тих деведесетих или си ипак од тога свјесно окретала главу.
Мислила сам да имам пријатељицу у Хрватској и поносно причала о њој, сада сам сасвим сигурна да је више НЕМАМ и да ми то НИКАДА није ни била, зар би ти пријатељ могао овако што учинити, јавно да те оцрни без повода и доказа, а слику твоје малољетне дјеце јавно подијели свима уз текст густо набијен мржњом.
Видим, много сте поносни и храбри, на то ћу само да кажем: Хрвати су најхрабрији народ на свијету, али не зато што се ничега не боје, већ зато што се ничега не стиде!
Опрости им Боже не знају ста чине!!!!
Бранка Рогуља"