Српске униформе из Великог рата
У рат је српска војска ушла у једноставној униформи маслинасто-сиве боје која је ситним детаљима одвајала више чинове од нижих. Овај тренд у одевању војника увеле су многе европске војске на почетку 20. века, а Србија је била међу првима. Поједностављивање униформе уједно је симболисало и изједначавање војника на бојном пољу.
Нови век донео је и нове трендове у одевању војске поткрепљене запажањима да војниково одело мора да се уклопи у околину и буде што једноставније како би се војник лакше кретао. Осим тога, ратови су повећали производњу војничке опреме која је била веома скупа, па је ово поједностављење било уједно и корисно за државне буџете.
Краљевина Србија била је једна од првих земаља Старог континента која је још 1908. године обојила војничку униформу у маслинасто-сиву тзв. СНБ боју. У овој униформи српски војници су прошли кроз Балканске ратове (1912-1913), не слутећи да готово неће стићи ни да је одложе, јер их иза ћошка чека нови рат, чију је цену бројем жртава Србија скупо платила.
Српску униформу је красила шајкача која је, без изузетка, стајала на глави свакога ко се борио под српском заставом. Међутим, нису све шајкаче биле исте. Официрска шајкача је била тврда са кокардом (емајлирана тробојна ознака за капу са краљевим монограмом), док су војводе имале и подбрадник а при врху шајкаче златни ширит.
Војничка блуза која се користила у рату скројена је још 1860. године. Њу одликује једноставан крој са скривеним копчањем седам дугмади и 4 нашивена џепа. Овај практичан модел се задржава све до 1941. године.
Ситни детаљи на блузи правили су разлику међу војницима. На крагни се налазе нашивци који обележавају боју рода: црвени је обележавао пешадију, плави коњицу, црни артиљерију, мрки санитет, вишњев инжењерију. На нараменицама се налазио гајтан у боји рода. Још један детаљ по коме се разликују официри од редова су еполете, док војводе имају војводске плетенице на еполетама.
Униформе за српску војску производили су страни лиферати, па се као последица тога понегде може видети и блуза са доњим нашивеним џеповима са дугмићима. А од краја 19. века производњу униформи преузима Официрска задруга. Шињел српских војника био је дугачак до половине листова, а одликовало га је дворедно копчање. Официри су имали делтоидне ознаке на крагни шињела. На десној нараменици налазио се помоћни каишић који је служио за ношење пушке.
На панталоне, широке у боковима а сужене при дну, код већег дела српске војске настављали су се опанци, мада су биле присутне и цокуле у комбинацији са увијачима који штите војнике током хладних дана. Саставни део униформе била је и торбица најчешће од платна у којој су војници носили своје потрепштине.
Собзиром на то да је ратно стање трајало пет година, униформа није могла бити обезбеђена за све, па је велики део српске војске био одевен у народно одело. Једино је шајкача била неизоставно обележје српског војника. Све до доласка на Крф, јануара 1916. године. Онај део српске војске који је преживео повлачење преко Албаније, стигао је на Крф у поцепаним и раздрљеним униформама. Након опоравка, савезници су им поклонили нове униформе међу којима су доминирале француске"Блу хоризон" и британске "Каки“.
