Srpske uniforme iz Velikog rata
U rat je srpska vojska ušla u jednostavnoj uniformi maslinasto-sive boje koja je sitnim detaljima odvajala više činove od nižih. Ovaj trend u odevanju vojnika uvele su mnoge evropske vojske na početku 20. veka, a Srbija je bila među prvima. Pojednostavljivanje uniforme ujedno je simbolisalo i izjednačavanje vojnika na bojnom polju.
Novi vek doneo je i nove trendove u odevanju vojske potkrepljene zapažanjima da vojnikovo odelo mora da se uklopi u okolinu i bude što jednostavnije kako bi se vojnik lakše kretao. Osim toga, ratovi su povećali proizvodnju vojničke opreme koja je bila veoma skupa, pa je ovo pojednostavljenje bilo ujedno i korisno za državne budžete.
Kraljevina Srbija bila je jedna od prvih zemalja Starog kontinenta koja je još 1908. godine obojila vojničku uniformu u maslinasto-sivu tzv. SNB boju. U ovoj uniformi srpski vojnici su prošli kroz Balkanske ratove (1912-1913), ne sluteći da gotovo neće stići ni da je odlože, jer ih iza ćoška čeka novi rat, čiju je cenu brojem žrtava Srbija skupo platila.
Srpsku uniformu je krasila šajkača koja je, bez izuzetka, stajala na glavi svakoga ko se borio pod srpskom zastavom. Međutim, nisu sve šajkače bile iste. Oficirska šajkača je bila tvrda sa kokardom (emajlirana trobojna oznaka za kapu sa kraljevim monogramom), dok su vojvode imale i podbradnik a pri vrhu šajkače zlatni širit.
Vojnička bluza koja se koristila u ratu skrojena je još 1860. godine. Nju odlikuje jednostavan kroj sa skrivenim kopčanjem sedam dugmadi i 4 našivena džepa. Ovaj praktičan model se zadržava sve do 1941. godine.
Sitni detalji na bluzi pravili su razliku među vojnicima. Na kragni se nalaze našivci koji obeležavaju boju roda: crveni je obeležavao pešadiju, plavi konjicu, crni artiljeriju, mrki sanitet, višnjev inženjeriju. Na naramenicama se nalazio gajtan u boji roda. Još jedan detalj po kome se razlikuju oficiri od redova su epolete, dok vojvode imaju vojvodske pletenice na epoletama.
Uniforme za srpsku vojsku proizvodili su strani liferati, pa se kao posledica toga ponegde može videti i bluza sa donjim našivenim džepovima sa dugmićima. A od kraja 19. veka proizvodnju uniformi preuzima Oficirska zadruga. Šinjel srpskih vojnika bio je dugačak do polovine listova, a odlikovalo ga je dvoredno kopčanje. Oficiri su imali deltoidne oznake na kragni šinjela. Na desnoj naramenici nalazio se pomoćni kaišić koji je služio za nošenje puške.
Na pantalone, široke u bokovima a sužene pri dnu, kod većeg dela srpske vojske nastavljali su se opanci, mada su bile prisutne i cokule u kombinaciji sa uvijačima koji štite vojnike tokom hladnih dana. Sastavni deo uniforme bila je i torbica najčešće od platna u kojoj su vojnici nosili svoje potrepštine.
Sobzirom na to da je ratno stanje trajalo pet godina, uniforma nije mogla biti obezbeđena za sve, pa je veliki deo srpske vojske bio odeven u narodno odelo. Jedino je šajkača bila neizostavno obeležje srpskog vojnika. Sve do dolaska na Krf, januara 1916. godine. Onaj deo srpske vojske koji je preživeo povlačenje preko Albanije, stigao je na Krf u pocepanim i razdrljenim uniformama. Nakon oporavka, saveznici su im poklonili nove uniforme među kojima su dominirale francuske"Blu horizon" i britanske "Kaki“.
