СТРАТФОР: За Америку, Србија има потенцијал да буде хегемон региона
Џорџ Фридман се превенствено осврнуо на руско-америчке односе у покушају да своје "проценитељско умеће" уновчи у Москви, будући да је на Западу дискредитован афером "Викиликс".
Последње две године у светској политици обележила је све већа смелост Русије да делује супротно од путање којом иду Сједињене Америчке Државе. Дипломатски успех највеће земље света током рата у Сирији, који је перципиран као Путинов успех да спречи САД да бомбардују ову блискоисточну земљу, засенио је сукоб у Украјини који је од мирних демонстрација прешао у оружану борбу.
Одбијање Русије да одсече проруске побуњенике и остави их саме у сукобу са кијевском влашћу коју штедро помаже НАТО, Европска унија и САД изазвало је санкције због којих је Русија запала у валутну кризу, а последично и пад стандарда. Тим поводом, Џорџ Фридман, оснивач и руководилац агенције за геополитичке анализе Стратфор, коментарисао је светску политику, а пре свега односе САД и Русије.
Фридман тврди, мада тако нешто и није непознато иоле упућенима, да је "Украјина (бег Кијева из московског окриља преко Еуромајдана и рата са проруским становништвом) амерчки одговор на Сирију":
"Русија је показала Америци да може да утиче на дешавања на Блиском истоку. У САД су то разумели као покушај Русије да им нанесе штету, па збивања у Украјини треба схватити у том контексту."
Подстицање Украјине да се примакне Западу Фридман види као константу у америчкој спољној политици, а она је - спречавање било које земље да се размахне и стекне превелику моћ.
"За Америку је изузетно опасан евентуални савез Русије и Немачке, сарадња немачке технологије и капитала и руских природних и људских ресурса."
Управо у том смислу, Америка, Фридман тврди, сличан потенцијал за регионалном доминацијом види у Србији, Ирану и Ираку, па се труди да тако нешто онемогући.
Ипак, Фридман не мисли да су санкције САД уведене са намером да се смени власт у Москви. По њему, ембарга служе пре свега као доказ Русији да је Америка и даље јака и да се "са њом не сме играти".
Оно што баца сену на интервју који је Фридман дао руском "Комерсанту", на његову анализу уопште, јесте афера "Викиликс" из 2006. Депеше које су откривене, а међу њима и анализе ове "друге ЦИА", како су у Стратфору сами себе видели, показују да су проматрања аналитичара који су радили за Фридмана неретко била утемемељена на површним опсервацијама, општим местима и тзв. накнадном памећу. Отуда и постојећи доживљај Фридманове анализе као саморекламерства на Истоку, будући да је на Западу његов кредибилитет прилично урушен.
