Судбина једне робиње

Жене се држе као кућне слушкиње и које власници редовно силују, а мушкарци обрађују поља својих владара, тек за нешто хране. Чак и деца коју добијају им не припадају, него су аутоматски власништво господара. Он с њима чини шта хоће, може их задржати или их продати другом.

Оусаме потиче из породице слободних. Било јој је четири, највише пет година кад је постала власништво једне утицајне породице номада. Њена мајка је кратко радила за ту породицу, а кад су номади опет кренули на пут, једноставно су повели малу Оусаме са собом. Испрва уопште није знала каква ју је судбина задесила све док једна комшиница није на њу показала прстом и рекла: "То је нова робиња Абул Алахија.“ Тек онда јој је постало јасно да је њен живот завршен.

Политичка воља је коначно присутна

Колико робова још има у Нигеру, то не зна нико. Можда их је 800.000, можда ипак мање, објашњава нам Алмансур Галисун. Његов дом је само пар улица даље од Оусамине колибе, али дневну собу хлади клима-уређај док му се ћерка игра на поду. Он је један од добровољаца организације Тимидриа, што на језику Туарега значи отприлике солидарност. Та организација помаже бившим робовима који су побегли од својих господара, посредује у проналаску смештаја и учитеља који ће их научити читању и писању.

Тако и та организација помаже бившим робовима да туже њихове некадашње власнике. Било је и других времена у Нигеру: о ропству се ћутало, а нису робовласници трпани у затвор, него неке Галисунове колеге јер су помагале одбеглим робовима. Али сад чланови Тимидрие сарађују и с Министарством унутрашњих послова и с другим државним телима: "Политичка воља је коначно присутна", признаје и Галисун.

Упркос томе, ропство је још увек дубоко у култури и обичајима Нигера, јада се овај хуманитарни радник. "Тај феудални начин размишљања и даље постоји“, жали се. Главни разлог је велика беда која влада у Нигеру, једној од најсиромашнијих земаља на свету. Представници организације Тимидрие путују по забаченим деловима Нигера и тамошњим становницима објашњавају да је најстроже забрањено имати робове.

Али чак и робови који су се отели својим господарима се често враћају назад. Разлог је једноставан, признаје активиста за људска права: тамо су добијали барем нешто за јело и место где смеју да спавају. Галисун каже: и његова и све друге хуманитарне организације морају да учине много више да би тим људима дали неку перспективу. "Али једноставно немамо довољно новца."

"Ти ниси робиња"

Алмансур Галисун је, краткорочно, песимиста: проћи ће још године, можда и деценије, док у Нигеру сасвим не нестану девојчице са судбином Тамазрат Оусаме. Шта то значи, показује нам ослобођена робиња на њеним ногама: препуне су дубоких ожиљака из доба док је читав смисао њеног живота био да служи господару. Морала је да ради од раног јутра до дубоко у ноћ, да иде далеко по воду, припрема храну. Кад је породица господара кретала даље на пут, морала је да раставља њихов шатор и онда га поставити на новом одредишту.

И тај дан је коначно дошао: далеко је опазила војну јединицу. Сместа се дала у трк према војницима, ни сама не зна колико дуго је трчала кроз пустињу да би стигла војнике. Онда су се заједно вратили у насеље њеног дотадашњег господара, а кад је видео војнике, није се уопште упуштао у расправу. У војном возилу, нагурана заједно са њеном децом, коначно је схватила: ропство је завршено.

Војници су је довели у Нијамеј где је завршила занат за кројачицу уз помоћ једне хуманитарне организације. Удала се, али је њен муж умро само пар година касније. Данас преживљава из дана у дан: "Погледајте ме, немам баш ништа“, каже, и мршавим рукама показује на сву прашину, избледелу хаљину и трошну колибу. Да је нису украли од родитеља и одузели јој слободу и име, њен живот би сигурно био другачији, уверена је Оусаме. Какав, то не зна, али је сигурна: "Било би боље него ово", преноси DW.