Sudbina jedne robinje
Tamazrat Ousame je 20 godina morala da služi svom gospodaru u Nigeru: čisti, kuva i rađa mu decu. Onda je uspela da pobegne, ali u ovoj siromašnoj zemlji Afrike možda postoje još stotine hiljada robova.
Žene se drže kao kućne sluškinje i koje vlasnici redovno siluju, a muškarci obrađuju polja svojih vladara, tek za nešto hrane. Čak i deca koju dobijaju im ne pripadaju, nego su automatski vlasništvo gospodara. On s njima čini šta hoće, može ih zadržati ili ih prodati drugom.
Ousame potiče iz porodice slobodnih. Bilo joj je četiri, najviše pet godina kad je postala vlasništvo jedne uticajne porodice nomada. Njena majka je kratko radila za tu porodicu, a kad su nomadi opet krenuli na put, jednostavno su poveli malu Ousame sa sobom. Isprva uopšte nije znala kakva ju je sudbina zadesila sve dok jedna komšinica nije na nju pokazala prstom i rekla: "To je nova robinja Abul Alahija.“ Tek onda joj je postalo jasno da je njen život završen.
Politička volja je konačno prisutna
Koliko robova još ima u Nigeru, to ne zna niko. Možda ih je 800.000, možda ipak manje, objašnjava nam Almansur Galisun. Njegov dom je samo par ulica dalje od Ousamine kolibe, ali dnevnu sobu hladi klima-uređaj dok mu se ćerka igra na podu. On je jedan od dobrovoljaca organizacije Timidria, što na jeziku Tuarega znači otprilike solidarnost. Ta organizacija pomaže bivšim robovima koji su pobegli od svojih gospodara, posreduje u pronalasku smeštaja i učitelja koji će ih naučiti čitanju i pisanju.
Tako i ta organizacija pomaže bivšim robovima da tuže njihove nekadašnje vlasnike. Bilo je i drugih vremena u Nigeru: o ropstvu se ćutalo, a nisu robovlasnici trpani u zatvor, nego neke Galisunove kolege jer su pomagale odbeglim robovima. Ali sad članovi Timidrie sarađuju i s Ministarstvom unutrašnjih poslova i s drugim državnim telima: "Politička volja je konačno prisutna", priznaje i Galisun.
Uprkos tome, ropstvo je još uvek duboko u kulturi i običajima Nigera, jada se ovaj humanitarni radnik. "Taj feudalni način razmišljanja i dalje postoji“, žali se. Glavni razlog je velika beda koja vlada u Nigeru, jednoj od najsiromašnijih zemalja na svetu. Predstavnici organizacije Timidrie putuju po zabačenim delovima Nigera i tamošnjim stanovnicima objašnjavaju da je najstrože zabranjeno imati robove.
Ali čak i robovi koji su se oteli svojim gospodarima se često vraćaju nazad. Razlog je jednostavan, priznaje aktivista za ljudska prava: tamo su dobijali barem nešto za jelo i mesto gde smeju da spavaju. Galisun kaže: i njegova i sve druge humanitarne organizacije moraju da učine mnogo više da bi tim ljudima dali neku perspektivu. "Ali jednostavno nemamo dovoljno novca."
"Ti nisi robinja"
Almansur Galisun je, kratkoročno, pesimista: proći će još godine, možda i decenije, dok u Nigeru sasvim ne nestanu devojčice sa sudbinom Tamazrat Ousame. Šta to znači, pokazuje nam oslobođena robinja na njenim nogama: prepune su dubokih ožiljaka iz doba dok je čitav smisao njenog života bio da služi gospodaru. Morala je da radi od ranog jutra do duboko u noć, da ide daleko po vodu, priprema hranu. Kad je porodica gospodara kretala dalje na put, morala je da rastavlja njihov šator i onda ga postaviti na novom odredištu.
Ona nije smela da spava u šatoru: gotovo kao domaća životinja, samo kad je jako padala kiša, smela je da spava u jednom ćošku. Ali inače je spavala iza šatora, zajedno s njeno troje dece. Kaže da je njenoj najstarijoj ćerki pre spavanja često šaputala: "Ti nisi robinja, ti si slobodna.“ Jednog dana, to joj je čvrsto obećala, ona će je osloboditi.
I taj dan je konačno došao: daleko je opazila vojnu jedinicu. Smesta se dala u trk prema vojnicima, ni sama ne zna koliko dugo je trčala kroz pustinju da bi stigla vojnike. Onda su se zajedno vratili u naselje njenog dotadašnjeg gospodara, a kad je video vojnike, nije se uopšte upuštao u raspravu. U vojnom vozilu, nagurana zajedno sa njenom decom, konačno je shvatila: ropstvo je završeno.
Vojnici su je doveli u Nijamej gde je završila zanat za krojačicu uz pomoć jedne humanitarne organizacije. Udala se, ali je njen muž umro samo par godina kasnije. Danas preživljava iz dana u dan: "Pogledajte me, nemam baš ništa“, kaže, i mršavim rukama pokazuje na svu prašinu, izbledelu haljinu i trošnu kolibu. Da je nisu ukrali od roditelja i oduzeli joj slobodu i ime, njen život bi sigurno bio drugačiji, uverena je Ousame. Kakav, to ne zna, ali je sigurna: "Bilo bi bolje nego ovo", prenosi DW.