УВЕК ЋЕ МИ ОДЗВАЊАТИ КРИК ТЕ ДЕВОЈКЕ: Овако се доктори осећају када треба да саопште пацијенту оно најгоре!

"Лекар сам већ три године. У том периоду провео сам време са људима док су били у најкритичнијим животним фазама; у моментима када им се тло измакло под ногама, а када им се душа цепала ан комаде.

Бити ту за пацијенте и њихову породицу у таквим тренуцима је невероватна привилегија. То је један од разлога због којих сам и студирао медицину, а највећи узори међу лекарима су они који умеју да пруже подршку.

Сећам се једне своје смене - било је зимско поподне, били смо пребукирани, а фалило нам је особља. Сви кревети били су попуњени. Пацијенткињу од неких 30 година у болницу је унела породица. Забринули су се јер се чудно понашала у кући. Није у питању било ништа озбиљно, али се понављала, љутила се због ситница и заборављала где се налази.

Одмах сам посумњао да се ради или о неком неуропсихијатријском проблему, или да су то стање изазвали лекови и/или дрога.

Кроз разговор са њом, закључио сам да је емотивно отупљена, што је само ојачало моје сумње да се ради о проблему са менталним здрављем. Рекла ми је да је једина озбиљнија дијагноза коју је имала целог живота била квржица у грудима.

Консултовао сам се у вези њеног случаја са својом менторком. Решили смо да је пошаљемо на снимање главе, будући да нам анализа крви није донела ништа за шта бисмо могли да се ухватимо.

Узео сам паузу од двадесетак минута и отишао на сендвич са колегом кога нисам видео месецима. Смејали смо се и причали сасвим обичне приче - какво је то било олакшање и заборав на мучне сцене из операционих сала!

При повратку, кренуо сам у визиту и проверио резултате својих пацијената. Све је текло нормално, а онда сам приметио да се пацијенткиња враћа са снимања главе. Завршила је много раније него што сам пчекивао. Нажалост, радиолог није приложио и свој извештај, али сам решио да свакако погледам слике.

Када сам видео прву у низу, укочио сам се. Гледао сам у екран добрих пар минута. Уместо црно - сиве масе у облику ораха, какав је иначе мозак, видео сам огромну, неправилну и безобличну масу. То је могао да буде само неки огромни тумор - можда примарни, а можда и метастаза од рака дојке.

Када сам видео величину те масе, инстинктивно сам одмах знао да се то не може преживети. Та маса ће убити жену.

Поново сам позвао своју менторку. Предложила ми је да се повучемо у празну собу како бисмо се договорили како да јој саопштимо вести. Рекла ми је и да очекује да ја преузмем главну улогу и лично јој саопштим - то ће бити ново и корисно искуство за мене, а она ће ми пружити подршку уколико ми затреба.

"Само буди позитиван" посаветовала ме је. Позитиван? Шта, за име бога, да нађем позитно у њеној дијагнози, када има канцер у терминалној фази?

"Можемо да је ослобидимо неких од симптома тако што ћемо јој давати стероиде, а може и да иде кући данас", рекла ми је менторка.

Нажалост, будући да је болница тог дана била пребукирана, нисам могао да одведем пацијенткињу у неку мирну просторију, већ сам вести морао да јој саопштим на болничком кревету. Док сам повлачио завесе, желудац ми се увртао. Деловало је тако погрешно, саопштити такве вести на месту пуном непознатих људи. Била је окружена породицом и пријатељима. Несигуран у то шта треба да радим, питао сам је "Јесте ли сигурни да не желите да супруг буде крај вас". Ово је био довољан наговештај у ком ће се смеру водити разговор, и почела је да плаче.

– Бојим се да имам лоше вести. На скену вашег мозга уочили смо сенку, и верујемо да је у питању тумор – изрекао сам.

Оно што је уследило прогањаће ме до краја живота. Високи врисак испунио је интиман простор собе пацијента. А затим је прерастао у плач. Изгледала је као да сам је ударио маљем у лице. Стропоштала се на под, јецајући, плачући, молећи ме да престанем да говорим. Нисам могао да наставим даље. Засузио сам и окренуо се ка менторки која је ускочила, објаснила ситуацију, као много пута до тада. Рекла јој је да не брине, рекла јој је да јој је жао, рекла јој је да ће она средити све.

Осећао сам се као такав промашај. Морао сам да то одрадим боље. Потценио сам тежину саопштавања најгорих вести које пацијент може да чује. Менторка ме је убеђивала да се и такве ствари уче и да ми је ово добро прво искуство. Ипак, крици те жене остаће са мном док сам жив."