Зашто лажемо?

У извесној мери, можемо бити поносни на наше лажи. Лагање се сматра знаком интелигенције и когнитивних вештина, јер је потребно имати склоности ка убеђивању како ствари стоје и онда када оне нису одраз праве реалности. Лаж је вештина која треба доста да се вежба. Способност да лаж замењујемо реалном ситуацијом је особина јединствена људима. Њоме не само да можемо слагати друге, већ у неким случајевима можемо убедити и себе да верујемо у ствари онакве какве заправо нису.

То радимо зато што је мотивација за лагање најчешће везана за самопоштовање и самоувереност нас самих. Ми лажемо у настојању да презентујемо најбољу могућу верзију себе и лажемо тако да не морамо да се суочимо са последицама које “друга верзија мање савршених нас“ остварује. То значи да можемо лагати о својим достигнућима и вештинама с циљем да нас други поштују више, или да прикривамо грешке да не бисмо изгубили туђе поштовање. Такође, најчешће лажемо како бисмо избегли казну за грешке или лоше ствари које смо учинили. Понекад лажемо и како не бисмо повредили туђа осећања, што има бонус код онога кога лажемо, зато што тиме обезбеђујемо и одржавамо туђе добро мишљење о нама.

Лажемо зато што то делује и зато што лаж има предности. Тек када је лаж откривена или има више недостатака него привилегија – тек ће онда неки људи рећи истину.