Зашто неки од нас имају добру, а неки лошу оријентацију у простору?

Научници Универзитета у Лондону последњих дана су, уз помоћ досетљиве комбинације виртуалне стварности и стварања слика у мозгу, испитивали зашто се неке особе боље оријентишу у простору, а зашто неки увек морају да питају за смер куда треба да иду. Дошли су до проналаска сигнала у људском мозгу који нам омогућава бољу просторну оријентацију.

Раније студије су показале да сисати, као што су шишмиши, имају неуроне назване "станице за усмеравање", а међу учесницима на испитивању били су и лондонски таксисти који генерално функционишу помоћу ГПРС.

"Већ годинама се сматра да постоји оваква врста 'stanica за усмеравање', али до сад је то било чисто нагађање", каже Хуго Спајерс, један од коаутора истраживања. Како би открили о ком делу мозга је реч, стручњаци су радили са 16 волонтера који су истраживали једноставну четвртасту просторију стимулисану на рачунару. Сваки зид је имао различиту фотографију околине и у сваком углу се налазио различити предмет.

Када су се упознали са простором, волонтери су убачени у један од виртуелних углова, ишли су у одређеном смеру, а онда су од њих тражили да иду према предмету у другом углу. У међувремену, пратили су њихову неуролошку активност магнетном резонанцом.

"Изненадили смо се када смо видели снагу и истрајност можданих сигнала из енториналног дела, који је приликом оваквог задатка знатно утицао на оно што људи раде", објаснио је Хуго.

Енторинални кортекс је део мозга који вам говори у којем смеру идете, док идете ка свом циљу. Открили су да из њега долази наш осећај за смер, а квалитет сигнала из овог дела мозга одређује квалитет ваших навигацијских вештина.

"Ваш унутрашњи 'компас' се намешта онако како се крећете у околини. На пример, ако скренете лево, тада ваш енторинални кортекс то треба обрадити како би се променио смер у ком идете, а на крају и ваш циљ. Ако се изгубите након што већ превише пута скренете, могуће је да се то догађа јер ваш мозак не може пратити тај ритам и не може ускладити смер у ком се крећете и крајњи циљ", објаснили су аутори истраживања. Самим тим, закључак је да код људи, слабије оријентисаних у простору, енторинални кортекс доста слабије ради.