Жена из угла И светског рата

Жене / Извор: Профимедиа

За њих кажу да су лепши и слабији пол, да су кћерке, жене, сестре и мајке, домаћице, васпитачице и увек "друге" у односу на "првог" (мушкарац), увек објекат у односу на субјекат. Али, када се јави прилика, оне исто тако лако постају ратнице и без проблема обављају све мушке послове у њиховом одсуству. Како историја види женски допринос?

Први светски рат оставио је иза себе огроман број жртава, а историја увек прича причу искључиво из мушког угла. Не занемарујући број погинулих мушкараца током И светског рата, потребно је испричати и женску причу, скинути предрасуде и стеретиопе који прате и жену 21. века.

Жена у кухињи / Извор: Профимедиа

Први светски рат донео је нови обрт еманципацијских процеса, посебно када су у питању жене. Први светски рат се може сматрати кључним моментом у унапређењу положаја жене 20. века, јер непосредно после њега жене у многим земљама добијају право гласа које је до тада било само мисаона именица.

Велики рат дао је женама прилику да се докажу и приближе дуго оствариваном циљу – родној равноправности у западноевропским друштвима. Улога жена у Првом светском рату је често друштвено невидљива, занемаривана или, у најбољем случају, подразумевана, и показало се да њихов ратни ангажман није имао далекосежне последице по питање веће родне равноправности, па се често назива и "привременом еманципацијом".

Жене / Извор: Профимедиа

Оне су углавном носиле сукње, али када је требало облачиле би војничку униформу и равноправно ступале у рат са мушкарцима. Док су мушкарци били на ратишту оне су обављале све "мушке" послове, везано за кућу и ван ње. Током И светског рата су показале снагу и умеће и разбиле предрасуде о себи као слабијем полу. Послератни период и њихово враћање у приватну сферу представља другу страну исте медаље која им је наметнута од самог рођења. Теза Симон Де Бовоар, да се женом не рађа већ постаје, сваким даном је све више утемељенија и потврђенија.

Милунка Савић, најпознатија српска жена‐ратник, ратовала је као добровољац у оба Балканска и Првом светском рату, 1912‐1918. године. Милунка је скратила косу и прерушена у мушкарца пријавила се у војску под именом Милун. Учествовала је у опсади Скадра и у Брегалничкој бици. Истакла се као храбар борац и изванредан бомбаш. Добила је капларски чин, одликована је и постала командир бомбашког одељења.

Василија Вукотић, кћер чувеног сердар Јанка Вукотића, ратовала у оба Балканска и почетком Првог светског рата (1912‐1916), све до пропасти Црногорске државе и војске, била ордонанс своме оцу. Остало је забележено да је Василија била једина жена учесник чувене битке на Мојковцу.

Милица Миљанов је још једна од кћери чувених црногорских војсковођа, која се у Великом рату латила пушке. Кћи Марка Миљанова пријавила се у добровољце 1914. године, у животном добу када се и мушкарци ослобађају војне обавезе. Осветлала је образ Миљанових храброшћу у Балканским ратовима.

Јелена Шаулић је била страх и трепет за зулумћаре широм Радан планине по којој је војевао њен Гајтански одред. Прикључила се четницима војводе Бошка Бојовића, који су по Дурмиторским врлетима ратовали против аустроугарског окупатора. Народна традиција и историјски извори памте подвиге Јелене Шаулић, а нарочито оне у боју код Врела.

Софија Јовановић, матуранткиња из Београда, пријавила се у добровољце одмах по избијању рата 1914. године, под именом Софроније Јовановић. Имала је ту част да лично пободе српску тробојку на аустроугарску караулу у Земуну, у току привременог ослобођења Земуна. У саставу трупа Одбране Београда бранила је престоницу од Немаца и Аустроугара, у октобру 1915. године.

Последњих година, под утицајем све већег броја женских и феминистичких покрета, почињу да се назиру обриси женске историје и да се истиче улога и допринос који су имале жене у стварању историје.

Жене устају против насиља / Извор: Профимедиа

Милунка Савић, Софија Јовановић, Василија Вукотић, Милица Миљанов, Антонија Јаворник, само су нека од имена која су обележила ратне године и дале свој допринос током И светског рата. Овај списак могао би и треба да буде дужи, о овим женама требало би да се учи у школама и универзитетима подједнако као о Степи Степановићу, Гаврилу Принципу, Војводи Мишићу, Драгутину Димитријевићу Апису...

Научене да буду принцезе, маме, домаћице, оне које разумеју и увек схватају. Али научено не значи и коначно, а сваки бунт је, ма колико несхватљив и тежак у времену у коме живимо, добродошао. Научити да прво волимо и ценимо себе, да би нас онда и други ценили.