Живот београдских мостова: Сведоци једног града, многих времена и држава
Рушени па поново подизани, за себе вежу легенде и личности, и прате судбину Београда и његових становника већ вековима. Прочитајте који мост је спасио један учитељ, ком мосту нико не зна прави назив, и још много чињеница из занимљиве историје београдских мостова.
Бранков мост – ког Бранка?
На месту где је данас Бранков мост, прво је изграђен мост назван по Краљу Александру.
Године 1930. расписан је јавни конкурс за изградњу друмског моста преко реке Саве у Београду, а посао је уступљен иностраној фирми из Оберхауена. До тада је преко Саве у Београду постојао само Железнички мост саграђен још 1884. године.
То је био први мост који је повезао Београд и Земун. Пре тога, једина спона била је скела. Зато су овај мост и звали Земунски.
Но овај мост, који је био први којим је потекла и трамвајска линија, није дуго служио јер је разрушен, прво 1941. а затим и 1944.
А онда је изграђен и пуштен у саобраћај нови мост, 1956. године, који се током комунистичког периода звао Мост братства и јединства, а потом и Савски мост. Но, на страну званични називи. Сви га знају као Бранков мост.
За већину Београђана, ово је неизоставни део свакодневне руте.
Ако питате већини њих како је добио име по ком га сви знају, рећи ће - по Бранку Ћопићу, који је скочио са њега 1984. године извршивши самоубиство. Али, није тако.
И пре овог догађаја се тако звао јер је наставак Бранкове улице. И то улице која је добила назив по песнику Радичевићу.
Газела - права југословенска прича
Мост Газела је најпрометнији београдски мост изнад реке Саве. Дневно преко њега пређе више од 165.000 возила, иако је пројектован за око 40.000.
Грађен је од 1966. до 1970. као део градског ауто-пута и ауто-пута Братство и јединство који је требало да повеже ондашње републике СФРЈ - Македонију, Србију, Хрватску и Словенију.
Мост је отворен 4. децембра 1970. у присуству Јосипа Броза Тита.
Када се градила Газела, говорили су да је мост огроман и да нема потребе за по три траке у сваком смеру.
Изградња Газеле била је права југословенска прича - градиле су је домаће фирме, пројектовао је професор Грађевинског факултета Миша Ђурић.
Газелу су са поносом у души и срцу дизали млади акцијаши и пролетери из целе земље. Интересантно је да су две стране моста спајане у једном дану, када су се појавили сви ангажовани пролетери, и они повређени и они са температуром од 39 степени.
Панчевачки мост
Саграђен годину након Бранковог, што показује добро економско стање и развитак земље у том трену. Градиле су га немачке фирме. Дуго је био једини београдски мост на Дунаву, јер сада очекујемо да се мост Земун Борча пусти у саобраћај крајем године.
Када је изграђен звао се Мост краља Петра Карађорђевића, а отворио га је кнез-намесник Павле Карађорђевић. Одмах затим, преко моста је прешао и први воз. Међутим, као и Бранков, овај мост није преживео Други светски рат.
Повлачећи се, Немци су га 1944. уништили. Обновљен је већ 1946. године. Мост је тада назван Мост Црвене армије.
Међу Београђанима је заувек остао назив Панчевачки мост. Право име дунавске ћуприје данас зна мало њених корисника.
Стари савски мост – привремено решење које траје деценијама
Мост који спаја Аутобуску станицу и Старо Сајмиште изградили су Немци у Другом светском рату (1942), намеравајући да га поставе на Тиси код Жабља, али је постављен у Београду јер је био једини мост који премошћава Саву (Мост краља Александра био је срушен). Осим њега преко Саве у функцији је био још једино мост у Шапцу, али је он био у јако лошем стању.
Мост је постављен као привремено решење, што траје већ 70 године. Немци су га назвали "Принц Еуген", а после рата Београђани су га звали Швапски мост. Међутим, ови називи су данас заборављени.
Спасао га учитељ
Занимљива прича везана за овај мост је да га је од минирања, које су планирали Немци октобра 1944. године, сапасао београдски учитељ Миладин Зарић - личност потпуно заборављена у српској исторји, а прави Тихи и Прле.
Према његовом сведочењу, више од месец дана посматрао је како Немци постављају мине и проучавао кад год је могао куда иду каблови и како су мине спојене са детонатором.
Тог 20. октобра 1944. године чуо је поклике Руса у комшилуку, истрчао из подрума и упутио се ка мосту недељама обузет "идејом да га пошто-пото спасе". До моста је стигао са групом руских војника и са њима прегледао стубове испод моста. Заједно су спазили да су испод трећег стуба дрвени сандуци са експлозивом, а да је фитиљ већ упаљен и да шишти. Руси су остали у заклону, а Зарић је истрчао, зграбио пинорски ашов који је лежао поред мртвог немачког војника и почео да удара по детонатору док није пресекао "као млеко белу жицу". Шиштање је престало и Стари савски мост је био спасен.