Изложба “Ћутке постављено питање” Вељка Вучковића

У свом истраживању сликарског медија Вељко Вучковић бави се проблематиком коришћења већ постојећих визуелних представа као почетних тачака у раду. У случају изложбе “Ћутке постављено питање” у Галерији Дома омладине Београда, реч је о замрзнутим исечцима из три, претежно политичка, филмска остварења настала током преласка из шездесетих у седамдесете године прошлог века – Истрага о беспрекорном грађанину (1970) режисера Елија Петрија, као и З (1969) и Стање опсаде (1972) режисера Косте Гавраса.

“Археолошки” приступ уметника Вељка Вучковића огледа се у бирању предложака, њиховом стављању под критичку лупу, дигиталном преуређивању, као и у самом опредмећењу филмских исечака коришћењем традиционалне технике – уља на платну. Посреди је тзв. постдигитални уметнички гест који обухвата дигитално, али у својој последњој фази укључује и материјалност. Оваквим поступком аутор цитира прошлост са циљем преиспитивања данашњице, транспонује лично поимање историјских чињеница, и финално доводи до опредмећивања наносећи танке слојеве боје. Под утицајем појмова као што су аура, апропријација, постпродукција, интертекстуалност, деконструкција и отворено дело, као и постструктуралистичке критике ауторства, настају полисемички радови, пресвучени велом мистерије, чији се садржај одликује монохроматском, пригушеном и донекле анемичном палетом.

Полазна основа у истраживачком раду уметника Вељка Вучковића, аутора изложбе “Ћутке постављено питање”, јесте бављење темом аутентичности и њеног превазилажења, односно одбацивањем оригиналног као услова у савременом стваралаштву.

Мишљење аутора је да, пре свега данас, са сигурношћу можемо рећи да природу савремене уметности одликује обрађивање већ постојећих модела и културних продуката који функционишу као полазне тачке за будуће уметничке радове, као и да је израђивање сопствених дела на основу већ постојећих форми својствено данашњој уметности, чиме долази до ишчитавања, тумачења, репродуковања, па чак и до потпуног присвајања. Поједностављено говорећи, пре је у питању реорганизовање него пуко стварање, чиме оригиналност није доведена у питање јер је криза аутентичности превазиђена управо једноставним напуштањем тог истог принципа.

Прибегавајући идеји водиљи да је репродукција постала суштински елемент којим се уметници служе, у свом досадањем истраживању сликарског медија Вељко Вучковић се бави проблематиком коришћења филмских фрагмената као почетних тачака у раду. У случају изложбе “Ћутке постављено питање” у Галерији Дома омладине Београда, реч је о замрзнутим исечцима из три, претежно политичка, филмска остварења настала током преласка из шездесетих у седамдесете године прошлог века – Истрага о беспрекорном грађанину (1970) режисера Елија Петрија (Елио Петри), као и З (1969) и Стање опсаде (1972) режисера Косте Гавраса (Цоста Гаврас). Док су у фиму Елија Петрија главне теме корупција и моћ приказане кроз поступке главног полицијског инспектора којег тумачи Ђан Марија Волонте (Гиан Мариа Волонтé), З и Стање опсаде су, са друге стране, настали по истинитим друштвено-политичким догађајима, З на основу убиства грчког политичара, а Стање опсаде по отмици и убиству америчког обавештајца.

„Археолошки” приступ аутора огледа се у пажљивом бирању субјеката који служе као модели, при чему долази до упијања визуелног податка односно филмске ДНК, претресања, стављања под критичку лупу, подробног дигиталног преуређивања и давања новог живота истом кроз коришћење традиционалне технике – уља на платну. Настале захваљујући могућностима и погодностима које технологија нуди, ове монтажне слике, пресвучене велом мистерије, емитују садржај који се одликује монохроматском, пригушеном, донекле анемичном палетом и благо замагљеном обрадом. Као резултат, самим преласком из покретног у статични медиј, долази до оприсутњивања одсутног, обнове и цитирања прошлости са циљем актуализовања данашњице, као и личне транспозиције историјских чињеница, а самим тим и до опредмећења у виду танког слоја боје нанете на платно. Процеси промишљања и настајања су под утицајем појмова као што су аура, апропријација, постпродукција, интертекстуалност, деконструкција и отворено дело, као и постструктуралистичке критике ауторства. Могуће је направити и паралелу између поступка прављења слика и самих наслова горе поменутих филмова јер заиста долази до окупације визуелне материје, опсаде, а потом и до истраге.

Радови из овог циклуса настали су током докторских студија на Факултету примењених уметности у Београду, под менторством ванр. проф. др Ивана Грубанова.

Вељко Вучковић рођен је 1994. у Горњем Милановцу. Завршио је мастер студије примењеног сликарства на Факултету примењених уметности у Београду у класи професора Николе Божовића. Тренутно је на докторским студијама на истом факултету. Учествовао је на седамдесет колективних изложби у земљи и иностранству и четрнаест пута је излагао самостално. Добитник је награде Момчило Мома Марковић за најбољи цртеж малог формата, награде Ниш Арт Фондације и похвале жирија на 14. Међународном бијеналу уметности минијатуре у Горњем Милановцу.