Да ли знате где је гроб Доситеја Обрадовића? Натпис на "вечном почивалишту" сабира читав његов живот

Доситеј Обрадовић, један од најзначајнијих српских просветитеља, провео је 40 година путујући Европом и Малом Азијом. 

Пред крај живота, вратио се у Србију која се ослобађала од Османског царства и покренуо важне реформске процесе. 

Био је преводилац и писац, оснивач Велике школе - претече Београдског универзитета, као и Богословије, школе за теологију. 

 

После Првог српског устанка, постао је први српски министар просвете, као и приватни учитељ Карађорђевог сина - престолонаследника кнеза Александра.

 Име просветитеља, који је крајем 18. века предлагао да се женама омогући приступ образовању, данас носе многе школе и улице у Србији. 

 Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци

Доситеј Обрадовић је, по старом календару, преминуо 28. марта 1811. године. Родио се средином 18. века у Чакову, на простору данашње Румуније, као Димитрије Обрадовић. Када је имао око 18 година, побегао је у манастир Хопово на Фрушкој Гори, где се замонашио и узео име Доситеј. Залагао се да знање треба да буде доступно свима. 

Сматрао је да књиге треба да се пишу на српском народном језику, који разумеју „прости сељани и чобани", како би се наука брже ширила. Тиме је утабао је пут реформи језика коју је касније спровео Вук Караџић. 

И данас се често цитира Обрадовићева реченица: 

 - Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци. 

Његово аутобиографско дело "Живот и прикљученија" из 1783. године, које је у Србији данас на списку лектира, било је то прва аутобиографија у српској књижевности, а објављена је само неколико месеци после „Исповести" Жана Жака Русоа, која се сматра првом модерном аутобиографијом у светској литератури. 

Нешто раније је штампано и "Писмо Харалампију", Обрадовићево прво дело и просветитељски манифест, у којем образлаже зашто му треба новац за припрему и објвљивање књиге на српском народном језику. 

Обрадовић је чврсто заступао верску толеранцију међу народима. 

Мора се путовати

Доситеј Обрадовић је велики део живота, скоро четрдесет година, провео путујући Европом и Малом Азијом, а путовања је финансирао радећи као приватни учитељ. Страст према путовањима несумњиво је била једна од покретачких сила у Доситејевом животу, што се види и из преписке са пријатељима. 

 - Али при мени, што се до путовања тиче, нимало не пролази шала - пише у писму Јосифу Јовановићу Шакабенти, једном од тадашњих епископа Српске православне цркве. 

 - Рече ли се само да се путује, с шалом ил' без шале, то је мени свеједно - мора се путовати!  

Осамдесетих година 18. века, Доситеј Обрадовић стиже у Немачку - земљу у којој ће доживети велики лични преображај. Стигао је као непознат аутор, а у Лајпцигу је објавио прва дела. А скинуо је и монашку мантију. 

 - Овде се преобучем у светске грешне хаљине, ка' и остали људи человеческога чина - записао је у аутобиографском делу "Живот и прикљученија". 

Доситеј Обрадовић 1784. године стиже у Лондон. Годину дана касније, поклонио је Британском музеју пет његових књига које се данас чувају у Британској националној библиотеци. 

Међу њима су и прва издања аутобиографије "Живот и прикљученија" и "Совјета здраваго разума", збирке трактата и есеја о љубави, врлини и другим филозофским питањима. Обе књиге штампане су у Лајпцигу крајем 18. века. 

У Лондону се задржао око годину дана, а већ током 1785. одлази даље - прво у Хамбург, а затим и у Беч. 

Повратак у отаџбину

После скоро пет деценија проведених у Западној Европи, Доситеј Обрадовић се 1807. године враћа у Србију. Одлучио се на повратак после политичких промена које је донео Први српски устанак 1804. 

Те године, Обрадовић је Карађорђу, вођи устанка, посветио родољубиву песму "Востани Сербије", која је постала веома популарна. Никада није изабрана за химну, мада је у више наврата разматрана. Постаје први српски министар просвете. 

Преминуо је 1811. године, само четири године по повратку у Београд. 

Натпис на "вечном почивалишту" Доситеја Обрадовића

 - Овде леже његове српске кости он је љубио свој род - гласи епитаф на Обрадовићевом гробу на улазу у Саборну цркву у Београду. 

У порти цркве је гроб још једног великана, Вука Караџића, реформатора који је кодификовао српски књижевни језик. 

Занимљиво је да су Доситеја пред смрт упитали да ли жели да га у црквеном опелу помену као јеромонаха или као обичног човека. 

- Као јеромонаха - одговорио је он. Тако су га и опевали.