DOSTOJAN
Da li znate gde je grob Dositeja Obradovića? Natpis na "večnom počivalištu" sabira čitav njegov život
U 18. veku, jedan monah sa Fruške gore odlučio se za revolucionarne poteze - skine mantiju i počne da piše na srpskom narodnom jeziku, a na današnji dan je umro davne 1811. godine.
Dositej Obradović, jedan od najznačajnijih srpskih prosvetitelja, proveo je 40 godina putujući Evropom i Malom Azijom.
Pred kraj života, vratio se u Srbiju koja se oslobađala od Osmanskog carstva i pokrenuo važne reformske procese.
Bio je prevodilac i pisac, osnivač Velike škole - preteče Beogradskog univerziteta, kao i Bogoslovije, škole za teologiju.
Posle Prvog srpskog ustanka, postao je prvi srpski ministar prosvete, kao i privatni učitelj Karađorđevog sina - prestolonaslednika kneza Aleksandra.
Ime prosvetitelja, koji je krajem 18. veka predlagao da se ženama omogući pristup obrazovanju, danas nose mnoge škole i ulice u Srbiji.
Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci
Dositej Obradović je, po starom kalendaru, preminuo 28. marta 1811. godine. Rodio se sredinom 18. veka u Čakovu, na prostoru današnje Rumunije, kao Dimitrije Obradović. Kada je imao oko 18 godina, pobegao je u manastir Hopovo na Fruškoj Gori, gde se zamonašio i uzeo ime Dositej. Zalagao se da znanje treba da bude dostupno svima.
Smatrao je da knjige treba da se pišu na srpskom narodnom jeziku, koji razumeju „prosti seljani i čobani", kako bi se nauka brže širila. Time je utabao je put reformi jezika koju je kasnije sproveo Vuk Karadžić.
I danas se često citira Obradovićeva rečenica:
- Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporci.
Njegovo autobiografsko delo "Život i priključenija" iz 1783. godine, koje je u Srbiji danas na spisku lektira, bilo je to prva autobiografija u srpskoj književnosti, a objavljena je samo nekoliko meseci posle „Ispovesti" Žana Žaka Rusoa, koja se smatra prvom modernom autobiografijom u svetskoj literaturi.
Nešto ranije je štampano i "Pismo Haralampiju", Obradovićevo prvo delo i prosvetiteljski manifest, u kojem obrazlaže zašto mu treba novac za pripremu i objvljivanje knjige na srpskom narodnom jeziku.
Obradović je čvrsto zastupao versku toleranciju među narodima.
Mora se putovati
Dositej Obradović je veliki deo života, skoro četrdeset godina, proveo putujući Evropom i Malom Azijom, a putovanja je finansirao radeći kao privatni učitelj. Strast prema putovanjima nesumnjivo je bila jedna od pokretačkih sila u Dositejevom životu, što se vidi i iz prepiske sa prijateljima.
- Ali pri meni, što se do putovanja tiče, nimalo ne prolazi šala - piše u pismu Josifu Jovanoviću Šakabenti, jednom od tadašnjih episkopa Srpske pravoslavne crkve.
- Reče li se samo da se putuje, s šalom il' bez šale, to je meni svejedno - mora se putovati!
Osamdesetih godina 18. veka, Dositej Obradović stiže u Nemačku - zemlju u kojoj će doživeti veliki lični preobražaj. Stigao je kao nepoznat autor, a u Lajpcigu je objavio prva dela. A skinuo je i monašku mantiju.
- Ovde se preobučem u svetske grešne haljine, ka' i ostali ljudi čelovečeskoga čina - zapisao je u autobiografskom delu "Život i priključenija".
Dositej Obradović 1784. godine stiže u London. Godinu dana kasnije, poklonio je Britanskom muzeju pet njegovih knjiga koje se danas čuvaju u Britanskoj nacionalnoj biblioteci.
Među njima su i prva izdanja autobiografije "Život i priključenija" i "Sovjeta zdravago razuma", zbirke traktata i eseja o ljubavi, vrlini i drugim filozofskim pitanjima. Obe knjige štampane su u Lajpcigu krajem 18. veka.
U Londonu se zadržao oko godinu dana, a već tokom 1785. odlazi dalje - prvo u Hamburg, a zatim i u Beč.
Povratak u otadžbinu
Posle skoro pet decenija provedenih u Zapadnoj Evropi, Dositej Obradović se 1807. godine vraća u Srbiju. Odlučio se na povratak posle političkih promena koje je doneo Prvi srpski ustanak 1804.
Te godine, Obradović je Karađorđu, vođi ustanka, posvetio rodoljubivu pesmu "Vostani Serbije", koja je postala veoma popularna. Nikada nije izabrana za himnu, mada je u više navrata razmatrana. Postaje prvi srpski ministar prosvete.
Preminuo je 1811. godine, samo četiri godine po povratku u Beograd.
Natpis na "večnom počivalištu" Dositeja Obradovića
- Ovde leže njegove srpske kosti on je ljubio svoj rod - glasi epitaf na Obradovićevom grobu na ulazu u Sabornu crkvu u Beogradu.
U porti crkve je grob još jednog velikana, Vuka Karadžića, reformatora koji je kodifikovao srpski književni jezik.
Zanimljivo je da su Dositeja pred smrt upitali da li želi da ga u crkvenom opelu pomenu kao jeromonaha ili kao običnog čoveka.
- Kao jeromonaha - odgovorio je on. Tako su ga i opevali.