ХУМАНОСТ КОЈА И ДАЉЕ ЦВЕТА: Карта више за "Башту сљезове боје"

Управо такву мисију носи монодрама "Башта сљезове боје", која се и током марта изводила на сцени Фондације Mozzart на Дорћолу. Од прве одигране представе у театру хуманости, сва досадашња извођења имала су исти хуманитарни карактер, а средства су била намењена Фондацији НОРБС Плус која помаже оболелима од ретких болести, чиме је ова сценска прича добила и дубоку друштвену димензију. 

Премијера монодраме, прве у продукцији Фондације Mozzart, одржана је у фебруару. Представу је режирао један од најзначајнијих домаћих редитеља Егон Савин. На сцени лик великог писца Бранка Ћопића оживљава глумац Небојша Миловановић, који публику води кроз свет сећања, детињства и топлих, помало сетних прича по којима је Ћопићева књижевност остала препознатљива. У деведесет минута Миловановићеве глумачке бравуре стала је сва сета и топлина Ћопићевих прича о детињству, завичају и људима који остају заувек са нама. А стало је и много емоција, носталгије, суза, хуманости и 566.500 динара прикупљених за помоћ Фондацији НОРБС Плус. 

- Самим избором овог великог Ћопићевог дела отворили смо могућност да се са сцене чује реч овог великана, све остало ће бити на дар и на слободу доживљаја код публике. Једна од порука наше представе јесте нада да је лепши свет могућ. Упркос времену које је често сурово у односу на наше снове, сензибилитете, на наше идеале, ова монодрама је сведочење да се наш свет који је саткан од радости, искричавости и разиграности, не може уништити - поручује Миловановић.

Током мартовских извођења представу су у театру хуманости погледали и београдски гимназијалци, који су имали прилику да књижевно дело доживе на сцени, у живом и емотивном тумачењу. "Башта сљезове боје", прва представа у продукцији Фондације Mozzart, започела је и свој пут ван Београда. Представа је недавно гостовала у Руми, где је дочекана са великим интересовањем публике, док је наредно гостовање планирано током априла у Чачку.

Између топлине Дорћола и нових позоришних сусрета широм Србије, ова монодрама наставља да шири Ћопићеву башту – ону у којој, упркос времену, и даље цвета сљез и подсећа колико су емпатија и сећање важни.