"Нисам чула још ни за једног бога који би спашавао жене" Веровало се да се иза речи ове Српкиње крије Туркиња одбегла из харема
Историја исправља неправду коју јој је нанела
Незаслужено бацање сенке на лик и дело књижевнице, добротворке и активисткиња, Јелена Димитријевић, поправљено је 80. година прошлог века, те је ова ауторка добила равноправно место међу познатим путописцима, попут, Љубомира Ненадовић, Исидоре Секулић, Милоша Црњанског и Растка Петровића.
У историји српске књижевности сматра се првом женом која је написала и објавила путописно прозно дело, 1894. године, ''Писма из Ниша о харемима''. У доба социјализма дела Јелене Димитријевић пала су у заборав, а интересовање за ову ауторку на срећу је обновљено.
Да ли знате ко је била прва српска књижевница? Једно од својих дела посветила је умрлом сину
Прва Српкиња која је писала лезбијске приче настрадала у двобоју због љубави: И отргох се, како сам те волела!
"У стану почасно место су имали клавир и књиге" Сведочанство о Исидори Секулић из пера познатог Србина
Српска Сапфо, Јелена Димитријевић, говорила је да је много занимљивије лутати улицама неког града и разговарати са људима, јер се ту сазна све што се може сазнати из једног бедекера. Тиме се водила пишући своје путописе.
Поред путописа, писала је лирску поезију, приповетке и романе. Припадала је групи постреалиста, стварајући крајем 19. и почетком 20. века. То је чинила на посебан начин, дочаравајући светове тако далеке од Србије и Балкана.
Сви су мислили да иза дела стоји Туркиња одбегла из харема
Рођена је у Крушевцу, 1862. године у трговачкој породици. Основну школу завршила је у Алексинцу, родном граду своје мајке Стаменке. Удаје се за потпоручника Јована Димитријевића и настањује се у Нишу. Ту почиње да учи француски, енглески, руски и италијански језик.
Ускоро младу Јелену почиње неописиво да занима живот турских жена у Нишу, па је захваљујући помоћи муфтије Ибрахим ефендије научила и турски језик, али и турске обичаје. Захваљујући поверењу које је придобила интересујући се за живот турских жена, улази у хареме и њихов живот упознаје из једне друге перспективе.
Од тада се појачава њено интересовање за живот муслиманки, због ког ће путовати у Скопље, Солун, Цариград и даље на Исток. Укључује се у Женско друштво, као најмлађи члан, 1881. године. За време Балканског рата била је болничарка, а касније управни члан Кола српских сестара.
Јелена је прва песникиња која је писала у дијалекту, објављујући песму "Баба Краса: У мој земан и сг"', у божићном броју београдског листа "Видело".
Називајући ову песму "приповетком у стиху'", на духовит начин даје слику живота у Нишу. Две године касније, 1894. такође у Нишу, објављује прву збирку поезије под називом "Песме И" (Јеленине песме). Након објављивања ове збирке песама, нагађало се да се иза збирке крије Туркиња одбегла из харема, што само говори о томе колико је верно приказала живот турских жена у харему.
Године 1898. сели се у Београд где је четрнаест година касније објавила свој први роман "Нове" у издању Српске књижевне задруге за који је добила награду.
Роман говори о животу турских жена у Солуну, у тренутку уочи дубоких друштвених промена. Покушавајући да остваре своје снове, турске жене страдају између старог и новог, источног и западног, традиционалног и модерног.
Пут око света Јелене Димитријевић
Јеленин муж, Јован Димитријевић, гине на фронту 1915. године, па Јелена свој живот наставља путујући. Почев од Француске, Шпаније, Енглеске, Америке, наставља свој пут на исток, у Египат, Палестину, Сирију, Либан. Обилази Александрију, Каиро, Мемфис, Луксор, Долину краљева, Свету земљу, одлази на Христов гроб, у Јерусалим, Дамаск, Бејрут, Хаифу итд.
Имала је част да се сретне са египатском феминисткињом, Ходом Ханем Шарави-пашом, са којом је разговарала о реформисању положаја жена у Египту. Овом сусрету посветила је једно поглавље у свом путопису "Седам мора и три океана".
Прошли смо Сцилу и Харибду, или Харибду и Сцилу - здрави и читави. 'Италија' се љуљала, скакала и угибала се, али није ударила ни о један гребен ових чудовишта, те се није разбила и потонула у вртлог. А кад би се нешто десило нама, путницима 'Италије', нешто што се десило божанственом мученику и ратнику Одисеју и његовим ратним друговима - шта би било од жена - путница ? Јер за мушкарце - путнике, или бар за неког од њих нашла би се нека Калипса, ако не би нашли сви у мору гроб. Нисам чула још ни за једног бога који би спашавао жене - путнице приликом бродолома; нити сам читала о иједном богу који би их после катастрофе задржавао у својој пећини.
Из Египта путује у Бомбај и одседа код индијске феминисткиње Тате, где је упознала Тагореа. Свој пут након тога наставља у Кину, Јапан, на Цејлон. Уживала је у путовањима јер је једино тако сматрала да може упознати људе, верујући да је цело човечанство један род.
Сва своја путовања, Јелена Димитријевић самостално је финансирала, јер је и пре уласка у брак била материјално обезбеђена, тако што је највећи део наследства добила од свог деде по мајци, Милојка, алексиначког кнеза који је својевремено помагао и Карађорђеве устанике.
Жена која тражи своје место у вечности
Име које је остало у сенци својих савременика
Последње дане свога живота проводи у окупираном Београду, и потпуно се повлачи у себе. Нарушеног здравља дочекала је ослобађање, али убрзо умире, 1945. године.
Према сопственој жељи сахрањена је у тишини и без људи који би јој одали последњу почаст, јер је погреб био два сата раније него што је објављено у штампи.
"Не значи да нисам волела живот..." Српски писци који су дигли руку на себе - опроштајне поруке откривају мотиве трагичних крајева
Прва жена путописац, књижевница, добротворка и борац за женска права остала је у сенци својих савременика и готово заборављена.
Верујемо да ће се то променити и да ћемо у времену пред нама оживети сећање на једну од најзанимљивијих жена српске културе.
Србија Данас/В.Јанковић