Неприкосновени критичар српске књижевности двадесетог века: Јован Скерлић био је визионар свог времена
Био је најплоднији српски књижевни критичар и историчар књижевности
Један од утемељивача модерне српске књижевне критике, Јован Скерлић, у својим текстовима умео је да буде веома оштар, директан, чак безобзиран, због чега је његово место у историји незаменљиво.
Јован Скерлић је рођен у Београду 20. августа 1877. године, као син шеширџије Милоша и мајке Персиде, без које је остао врло рано, док је похађао седми разред основне школе.
"У полицији не седе стручњаци за књижевност" Проф. Александар Јерков о роману "Доротеј" - Књига морални гигант
Смрт Вука Караџића обавијена је велом мистерије - Када је његов ковчег подигнут уследило је запрепашћење
13 романа у трци за МЕЂУНАРОДНУ БУКЕРОВУ НАГРАДУ: Номиновани следећи аутори и преводиоци
Отац Јована Скерлића био је власник фирме и продавнице шешира и живели су скромним животом.
Први рад „Срби из осталих српских крајева у Првом устанку“ објавио је 1892. године под псеудонимом, а тада је имао само 15 година.
Следеће године приступио је социјалистичком покрету и упознао Васу Пелагића. Писао је социјално-политичке чланке и студије у социјалистичкој штампи још од гимназијских дана.
Од почетка школовања интересовали су га језици и књижевност, због чега је након завршене основне школе и гимназије уписао Велику школу, где је дипломирао на француском језику са књижевности и теоријом књижевности, а професор му је био Богдан Поповић.
У Лозани и Паризу усавршавао је своја знања од 1899. до 1901. године.
Докторирао је 12. јула 1901. године у Лозани под менторством чувеног професора Жоржа Ренара, са темом „Јавно мњење у Француској према политичкој и социјалистичкој поезији 1830–1848”. Ренар је имао велики утицај на формирање Скерлићевих каснијих погледа на свет.
Одмах позавршеним докторским студијама постао је професор прво француског језика и књижевности, а након тога и српске књижевности, коју је предавао све до краја живота.
Вративши се у земљу 1894. прилази умеренијој политичкој струји, Самостално-радикалној странци, што му је допуштало да задржи све вредности својих ранијих политичких идеала, али и да испољи и велико национално осећање које је носио у себи.
Скерлић је имао пансловенске замисли о уједињењу свих Словена, које су биле помешане са социјалистичким погледима на свет, а резултат уједињења, по његовом мишљењу, требало је да буде Југославија.
Био је визионар, а његово политичко опредељење имало је утицај и на књиижевну критику, што се огледа у свеопштем позитивизму. Његов социјалистички дух тражио је позитивизам, тражио је да дело буде корисно, да обликује дух младих, оних који треба да даље развијају и усмеравају земљу.
Сматрао је да све што човек ради у животу, па тако и у књижевности, треба да води једном циљу – националном напретку.
Живео је и радио у Београду, а Скерлићева историјска важност делом се огледа у томе што се појавио у правом тренутку, када у земљи није било критичара ни историчара књижевности који би парирао књижевности која се формирала.
У критикама највише се острвио на декаденте, младу авангардну струју песника која се заносила бодлеровским и рембоовским сплином и сличним, за Скерлића превазиђеним темама.
Када би књижевници у Србији почетком 20. века писали своја дела питали би се: „А шта би на све ово рекао Скерлић?“
Писцима и песницима је замерао песимизам, што је замерио Милану Ракићу, иако му је признавао књижевну вредност.
Оштрим и понекад безобзирним критикама није заобишао ни Исидору Секулић, Владислава Петковића Диса, Симу Пандуровића, Бранислава Нушића, Лазу Костића, али ни све остале књижевнике свога времена.
„Не само међу женама које су писале и које пишу у српској књижевности но и међу људима, гђица Секулић представља одређен интелектуалан тип. Она је чиста интелектуалка. То је њена снага као личности и слабост као писца. Све се на овом свету плаћа, па и супериорност духа. Од чистих интелектуалаца никада не излазе добри писци“, рекао је Скерлић о Исидори Секулић.
Уредник “Српског књижевног гласника” био је од 1905. године, а овај чувени часопис уређивао је са Павлом Поповићем две године а потом сам, до преране смрти.
Подржавао је све оно што би у књижевности могло да помогне јачање националне свести.
За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1910. године.
Активно се бавио и политиком – последње две године живота био је посланик у Народној скупштини, у којој се нарочито истакао својим борбеним говором против „банко-кратије“, односно против банака које „својим зеленашким каматама бездушно исцрпљују народ“.
Јован Скерлић је својим критикама, али и политичким ангажовањем током живота имао веома велики утицај на јавност у земљи. Слободан Јовановић је једном приликом изјавио: „Скерлић је био читава јавност“.
Скерлић је веома ценио Његоша, који је за њега представљао симбол национално-етичког идеала, што је Скерлић сматрао великом покретачком снагом у борби за национално ослобођење Срба и Јужних Словена.
Полазећи на пут у Праг, 23. априла 1914. године, где је држао предавање о Његошу, једном пријатељу је рекао да се никада није осећао тако здраво и орно као тада.
Неколико дана касније, 27. априла пожалио се на болове у стомаку, а испоставило се да је имао акутну некрозу панкреаса.
Већ 15. маја 1914. године, овај човек бритког језика и оштре речи, напустио је свет.
У тренутку смрти имао је непуних 37 година, колико је било довољно да својим критикама остави неизбрисив траг у српској књижевности.
На сахрани Јована Скерлића, на Новом гробљу у Београду, венац у име “захвалне босанске омладине”, носили су гимназијалац Гаврило Принцип и још двојица “младобосанаца” Ђулага Буковац и Владета Билбија.
Србија Данас/О.Т.