Мотив педофилије у светским књижевним делима: Како уметност истражује мрачне људске страсти и њихове контроверзе?

У књизи "Алиса у Земљи Чуда" (оригинално "Alice's Адвентурес ин Wonderland") Lewisa Carrolla, не постоји директна тема педофилије, али постоје елементи који су у неким интерпретацијама повезивани са неадекватним понашањима и односима, нарочито у контексту викторијанског друштва у којем је дело настало. Кроз причу, може се приметити нека врста инфантилизације и сексуалних алузија које су биле уобичајене у викторијанској литератури, а које су постале предмет различитих анализа и критика.

Carroll је био познат по свом односу са девојчицама, посебно са Алице Liddell, која је била инспирација за Алису, што је касније постало предмет спекулација. Неки истраживачи су анализирали његове фотографије са девојчицама и покушали повезати његов однос са њима мрачним мотивима. Међутим, ови аспекти нису директно присутни у самој књизи, која више истражује фантастичне авантуре младе девојчице у свету препуном апстрактних, често збуњујућих ликова и ситуација.

Објектив у његовим рукама често је био усредсређен на Алису, која скрушено посматра док је он опсесивно снима, производећи тако судар погледа и осећања самобитности. Девојчице из породице Лидел нису биле једина деца са којима се Доџсон спријатељио.

Иако нема доказа да се било шта непримерено дешавало у тим односима, из наше двадесетпрвовековне перспективе је тешко не посумњати у одраслог човека који је, осим што је млађим другарицама слао предивна писма препуна досетки и игара речима, тражио је од њих и да му дају увојке своје косе и седе у крилу док позирају пред фото-апаратом, повремено наге или полунаге.

Познато је да је Набоков превео Керолову "Алису у земљи чуда" и да је био врло привржен његовом раду, иако је избегавао директну алузију на њега. Ипак, Керолов утицај је очигледан. Чак га је и назвао првим Хумбертом Хумбертом.

Још 1926. се дотакао теме хебефилије (сексуална склоност према деци у пубертету) у краткој руској причи "А Nursery Тале", где главни лик у свом харему који сакупља, има и девојчицу.

Набоков је пре свог најуспешнијег дела више пута експериментисао са темом Лолите, односно забрањене или неостварене љубави, што у конкретним причама, што у појединим епизодама других дела. За Набокова је заправо, свеколико књижевно стварање нека врста инцеста или забрањене љубави. За њега креативни чин увек у себи има снажно наглашену еротску димензију: Кад пише песме, он "спава са својом музом", а Лолиту описује као "плод своје љубавне везе с енглеским језиком". Иако су га називали различитим погрдним именима, па и педофилом, Набоков је признао да је Лолита била највећи изазов за њега те стога и највећи успех.

Овај руски писац кроз лик Хумберта Хумберта, користи софистицирани језик и наративну технику како би створио лик који је истовремено и препознатљив и одвратан. На тај начин, Лолита постаје више од саме приче о педофилији — она је дубоко филозофска и психолошка студија о жељи, моћи, обмани и самопревари. Кроз Хумбертову нарацију, Набоков не само да приказује његову обсесију, већ истражује и његове рационализације и манипулације, стварајући снажну напетост између онога што он види као љубав и онога што читаоци препознају као опасну патолошку жељу.

На један начин, роман поставља питање, како се друштво носи са патолошким понашањима која, због њихове природе, често долазе са сложеним рационализацијама које их могу учинити делимично уверљивим? Набоков изазива читаоца да се суочи са сопственим границама емпатије и морала, што га чини истовремено дубоко узнемирујућим и несумњиво генијалним делом.

За разлику од Алисе, Лолита не оставља читаоца само са сажаљењем за невино дете. Уместо тога, Набоков истражује опасност од идеализације и обмане, јер читаоци могу бити увучени у Хумбертов свет, иако им је јасно да је оно што он ради погрешно. То ствара јединствен изазов у књижевности — где граница између љубави и злочина постаје замагљена, а питање одговорности и казне поставља читаоца у позицију да преиспита властите етичке ставове.

Требало је говорити о нечему што му није познато и урадити то довољно уверљиво да га свет сутрадан назива манијаком. Да ли писац може дубоко ући у психолошке поремећаје, као што је педофилија, без да је барем делимично свесно или несвесно повезан с тим осећањима?

Поједини читаоци буду "заварани" таквим описима, јер се пишу тако уверљиво да се граница између стварне љубави и патолошке опсесије може замаглити. У том случају, поставља се питање како писац управља тим границама, да ли намерно жели да изазове дилеме у читаоцу или заправо жели да упозори на опасности таквих рационализација?

Несвесне жеље добијају енергију првенствено из телесних нагона, што нас доводи до закључка да задовољење ових жеља иако може доћи у сукоб са свесним активностима човековог ума, које се баве избегавањем опасности, прилагођавањем захтевима стварности и цивилизованог понашања. Функционисање предсвесног се базира на контролисаном, дисциплинованом мишљењу, које узима у обзир захтеве стварности и толерише одлагање задовољства.

У својим психолошким студијама и анализама, Фројд је употребио имена и својства два бога да би приказао своју теорију да људским бићима доминирају два основна инстинкта, тј. нагона: Ерос, који представља сексуални нагон и животну снагу, љубав, креативност, раст и прогрес, и Танатос, који симболизује насиље, агресију, снагу смрти и деструкције, тј. негацију постојања и несвесну жељу сваког људског бића да се врати у стање мировања. Овом формулацијом Фројд је заправо желео да прикаже два основна вентила људске биоенергије и чињеницу да су људска бића непрестано стимулисана и предвођена покушајима да се ова два нагона држе у балансу.

Фројд је довео у питање стару идеју о сексу тврдећи да сексуално понашање одраслог има корене у детињству који утичу на развој сексуалног нагона и личност одраслог у целини. Код Хамберта ова чињеница је болно очигледна. Кључни моменат преокрета његовог детињства које је било као из снова, што је потпуна супротност Лолитином детињству је сусрет са Анабел. Њихова физички нереализована љубав и Анабелина изненадна смрт остављају дубоки ожиљак у Хамбертовом срцу, као и у његовом уму.

Она је покретач и иницијатор узбурканих страсти које које ће од тог момента па надаље владати Хамбертовим унутрашњим бићем, оним делом њега које ће дуго времена остати скривено од туђих погледа и осуда. Чулни део његовог бића остаје занавек заробљен на француској ривијери поред тринаестогодишње Анабел, смрћу осуђене на вечито детињство. Хамберт сам каже да се не сећа њеног лика, али памти до најмањег детаља њихов покушај вођења љубави, док са Лолитом ствари посматра са потпуно другог угла. У првом плану је Лолита и њена физичка лепота, све оно што је чини неодољивом у Хамбертовим очима, док извештаје о њиховим сексуалним односима добијамо врло штуро и неодређено.

На ову тему је за портал Србија Данас говорила Миа Пуцић која је тренутно на мастер студијама психологије.

Крије ли се у аутору нешто подсвесно слично ономе што тако уверљиво приказује?

С једне стране, способност слојевите психолошке разраде ликова не мора нужно бити одраз ауторових личних склоности, већ може бити резултат истраживања, способности емпатије и стилског умећа. С друге стране, тема педофилије толико је осетљива и етички проблематична да многи читаоци тешко могу одвојити фикцију од стварности, па се неизбежно поставља питање колико аутор разуме такав начин размишљања и одакле црпи инспирацију.

Психоаналитички гледано, Фројдова теорија несвесног отвара могућност да аутор, чак и ако не дели патолошке склоности својих ликова, у себи носи потиснуте садржаје који кроз креативни процес долазе до изражаја. Но, Фројд је такође истицао концепт сублимације, где се несвесни импулси могу претворити у уметнички израз без нужног поистовећивања с њима. У том смислу, могуће је да Набоков, стварајући лик Хумберта Хумберта, није изражавао властите жеље, већ се користио књижевношћу како би истражио границе моралног посрнућа, друштвене норме и начине на које појединци рационализују властите опсесије.

Како трауматска искуства из детињства утичу на Хумбертову опсесију и на који начин се то повезује с психоаналитичким теоријама?

Осим Фројдове перспективе, каснији психоаналитички приступи упућују на могућност да трауматска искуства из детињства, кроз механизме репресије и понављања трауме, могу допринети развоју одређених педофилних склоности. У Хумбертовом случају, Набоков уводи лик Анабел, дечје љубави чија је прерана смрт оставила дубок траг у његовој психи, што увелике подсећа на нерешени Едипов комплекс. Његова опсесија „нимфицама“ може се тумачити као фиксација на неостварену љубав из детињства, при чему покушава рекреирати изгубљени тренутак, несвестан властите деструктивности.

Овде је важно нагласити да Набоков не романтизује Хумбертову причу, већ супротно – кроз суптилан, али ироничан приповедни тон, показује његову нарцистичку и манипулативну природу те га разоткрива као непоузданог наратора који властиту заблуду назива љубављу.

Како ауторска намера утиче на тумачење контроверзних тема у књижевности, и да ли уверљива карактеризација ликова нужно одражава личне склоности писца?

Ако бисмо тврдили да свака уверљива књижевна карактеризација мора бити одраз ауторових несвесних жеља, морали бисмо закључити да су сви писци криминалистичких романа у себи носили убилачке пориве, а аутори дистопија били склони тиранији. Набоков је својим интелектуалним и стилским приступом показао да се тема педофилије може обрадити не како би се нормализовала, већ како би се кроз фикцију пружио увид у размишљање и механизме оправдавања патолошких склоности.

Роман Лолита није једноставна прича о предатору и његовој жртви, већ сложена психолошка анализа моћи, опсесије и рационализације зла. Набоковљев лични живот, као и његово дивљење Луису Керолу, често се доводи у питање у оваквим расправама. Међутим, док код Керола постоје контроверзе везане за његов однос с девојчицама, код Набокова нема доказа који би упућивали на нешто слично. Критичари који доводе његову моралну позицију у питање често занемарују чињеницу да је Лолита написана тако да изазове нелагоду, а не саосећање с Хумбертом.

Оставља простор за преиспитивање граница људске емпатије, као и за питање колико смо свесни манипулативних наратива који могу уљуљкати читаоца да се на тренутак поистовети с приповедачем, пре него што схвати тежину његових поступака.

У којој мери роман Лолита превазилази личне спекулације о аутору и остаје релевантан због своје књижевне изврсности и анализе манипулације и моћи?

Не може се са сигурношћу рећи да ли је Набоков имао подсвесне импулсе сличне онима које је описао, али то није ни кључно питање. Битније је разумети да књижевност служи као алат за истраживање људске психе, а не као исповест аутора. Лолита остаје револуционарно дело, како због књижевне изврсности, тако и због начина на који разоткрива психологију манипулације и моћи.

Иако увек остаје простор за спекулације о ауторовим намерама, оно што је сигурно јесте да нам ово дело пружа увид у мрачну страну људске природе и отвара важна питања о границама уметничког израза и етичке одговорности.