Motiv pedofilije u svetskim književnim delima: Kako umetnost istražuje mračne ljudske strasti i njihove kontroverze?

U knjizi "Alisa u Zemlji Čuda" (originalno "Alice's Adventures in Wonderland") Lewisa Carrolla, ne postoji direktna tema pedofilije, ali postoje elementi koji su u nekim interpretacijama povezivani sa neadekvatnim ponašanjima i odnosima, naročito u kontekstu viktorijanskog društva u kojem je delo nastalo. Kroz priču, može se primetiti neka vrsta infantilizacije i seksualnih aluzija koje su bile uobičajene u viktorijanskoj literaturi, a koje su postale predmet različitih analiza i kritika.

Carroll je bio poznat po svom odnosu sa devojčicama, posebno sa Alice Liddell, koja je bila inspiracija za Alisu, što je kasnije postalo predmet spekulacija. Neki istraživači su analizirali njegove fotografije sa devojčicama i pokušali povezati njegov odnos sa njima mračnim motivima. Međutim, ovi aspekti nisu direktno prisutni u samoj knjizi, koja više istražuje fantastične avanture mlade devojčice u svetu prepunom apstraktnih, često zbunjujućih likova i situacija.

Objektiv u njegovim rukama često je bio usredsređen na Alisu, koja skrušeno posmatra dok je on opsesivno snima, proizvodeći tako sudar pogleda i osećanja samobitnosti. Devojčice iz porodice Lidel nisu bile jedina deca sa kojima se Dodžson sprijateljio.

Iako nema dokaza da se bilo šta neprimereno dešavalo u tim odnosima, iz naše dvadesetprvovekovne perspektive je teško ne posumnjati u odraslog čoveka koji je, osim što je mlađim drugaricama slao predivna pisma prepuna dosetki i igara rečima, tražio je od njih i da mu daju uvojke svoje kose i sede u krilu dok poziraju pred foto-aparatom, povremeno nage ili polunage.

Poznato je da je Nabokov preveo Kerolovu "Alisu u zemlji čuda" i da je bio vrlo privržen njegovom radu, iako je izbegavao direktnu aluziju na njega. Ipak, Kerolov uticaj je očigledan. Čak ga je i nazvao prvim Humbertom Humbertom.

Još 1926. se dotakao teme hebefilije (seksualna sklonost prema deci u pubertetu) u kratkoj ruskoj priči "A Nursery Tale", gde glavni lik u svom haremu koji sakuplja, ima i devojčicu.

Nabokov je pre svog najuspešnijeg dela više puta eksperimentisao sa temom Lolite, odnosno zabranjene ili neostvarene ljubavi, što u konkretnim pričama, što u pojedinim epizodama drugih dela. Za Nabokova je zapravo, svekoliko književno stvaranje neka vrsta incesta ili zabranjene ljubavi. Za njega kreativni čin uvek u sebi ima snažno naglašenu erotsku dimenziju: Kad piše pesme, on "spava sa svojom muzom", a Lolitu opisuje kao "plod svoje ljubavne veze s engleskim jezikom". Iako su ga nazivali različitim pogrdnim imenima, pa i pedofilom, Nabokov je priznao da je Lolita bila najveći izazov za njega te stoga i najveći uspeh.

Ovaj ruski pisac kroz lik Humberta Humberta, koristi sofisticirani jezik i narativnu tehniku kako bi stvorio lik koji je istovremeno i prepoznatljiv i odvratan. Na taj način, Lolita postaje više od same priče o pedofiliji — ona je duboko filozofska i psihološka studija o želji, moći, obmani i samoprevari. Kroz Humbertovu naraciju, Nabokov ne samo da prikazuje njegovu obsesiju, već istražuje i njegove racionalizacije i manipulacije, stvarajući snažnu napetost između onoga što on vidi kao ljubav i onoga što čitaoci prepoznaju kao opasnu patološku želju.

Na jedan način, roman postavlja pitanje, kako se društvo nosi sa patološkim ponašanjima koja, zbog njihove prirode, često dolaze sa složenim racionalizacijama koje ih mogu učiniti delimično uverljivim? Nabokov izaziva čitaoca da se suoči sa sopstvenim granicama empatije i morala, što ga čini istovremeno duboko uznemirujućim i nesumnjivo genijalnim delom.

Za razliku od Alise, Lolita ne ostavlja čitaoca samo sa sažaljenjem za nevino dete. Umesto toga, Nabokov istražuje opasnost od idealizacije i obmane, jer čitaoci mogu biti uvučeni u Humbertov svet, iako im je jasno da je ono što on radi pogrešno. To stvara jedinstven izazov u književnosti — gde granica između ljubavi i zločina postaje zamagljena, a pitanje odgovornosti i kazne postavlja čitaoca u poziciju da preispita vlastite etičke stavove.

Trebalo je govoriti o nečemu što mu nije poznato i uraditi to dovoljno uverljivo da ga svet sutradan naziva manijakom. Da li pisac može duboko ući u psihološke poremećaje, kao što je pedofilija, bez da je barem delimično svesno ili nesvesno povezan s tim osećanjima?

Pojedini čitaoci budu "zavarani" takvim opisima, jer se pišu tako uverljivo da se granica između stvarne ljubavi i patološke opsesije može zamagliti. U tom slučaju, postavlja se pitanje kako pisac upravlja tim granicama, da li namerno želi da izazove dileme u čitaocu ili zapravo želi da upozori na opasnosti takvih racionalizacija?

Nesvesne želje dobijaju energiju prvenstveno iz telesnih nagona, što nas dovodi do zaključka da zadovoljenje ovih želja iako može doći u sukob sa svesnim aktivnostima čovekovog uma, koje se bave izbegavanjem opasnosti, prilagođavanjem zahtevima stvarnosti i civilizovanog ponašanja. Funkcionisanje predsvesnog se bazira na kontrolisanom, disciplinovanom mišljenju, koje uzima u obzir zahteve stvarnosti i toleriše odlaganje zadovoljstva.

U svojim psihološkim studijama i analizama, Frojd je upotrebio imena i svojstva dva boga da bi prikazao svoju teoriju da ljudskim bićima dominiraju dva osnovna instinkta, tj. nagona: Eros, koji predstavlja seksualni nagon i životnu snagu, ljubav, kreativnost, rast i progres, i Tanatos, koji simbolizuje nasilje, agresiju, snagu smrti i destrukcije, tj. negaciju postojanja i nesvesnu želju svakog ljudskog bića da se vrati u stanje mirovanja. Ovom formulacijom Frojd je zapravo želeo da prikaže dva osnovna ventila ljudske bioenergije i činjenicu da su ljudska bića neprestano stimulisana i predvođena pokušajima da se ova dva nagona drže u balansu.

Frojd je doveo u pitanje staru ideju o seksu tvrdeći da seksualno ponašanje odraslog ima korene u detinjstvu koji utiču na razvoj seksualnog nagona i ličnost odraslog u celini. Kod Hamberta ova činjenica je bolno očigledna. Ključni momenat preokreta njegovog detinjstva koje je bilo kao iz snova, što je potpuna suprotnost Lolitinom detinjstvu je susret sa Anabel. Njihova fizički nerealizovana ljubav i Anabelina iznenadna smrt ostavljaju duboki ožiljak u Hambertovom srcu, kao i u njegovom umu.

Ona je pokretač i inicijator uzburkanih strasti koje koje će od tog momenta pa nadalje vladati Hambertovim unutrašnjim bićem, onim delom njega koje će dugo vremena ostati skriveno od tuđih pogleda i osuda. Čulni deo njegovog bića ostaje zanavek zarobljen na francuskoj rivijeri pored trinaestogodišnje Anabel, smrću osuđene na večito detinjstvo. Hambert sam kaže da se ne seća njenog lika, ali pamti do najmanjeg detalja njihov pokušaj vođenja ljubavi, dok sa Lolitom stvari posmatra sa potpuno drugog ugla. U prvom planu je Lolita i njena fizička lepota, sve ono što je čini neodoljivom u Hambertovim očima, dok izveštaje o njihovim seksualnim odnosima dobijamo vrlo šturo i neodređeno.

Na ovu temu je za portal Srbija Danas govorila Mia Pucić koja je trenutno na master studijama psihologije.

Krije li se u autoru nešto podsvesno slično onome što tako uverljivo prikazuje?

S jedne strane, sposobnost slojevite psihološke razrade likova ne mora nužno biti odraz autorovih ličnih sklonosti, već može biti rezultat istraživanja, sposobnosti empatije i stilskog umeća. S druge strane, tema pedofilije toliko je osetljiva i etički problematična da mnogi čitaoci teško mogu odvojiti fikciju od stvarnosti, pa se neizbežno postavlja pitanje koliko autor razume takav način razmišljanja i odakle crpi inspiraciju.

Psihoanalitički gledano, Frojdova teorija nesvesnog otvara mogućnost da autor, čak i ako ne deli patološke sklonosti svojih likova, u sebi nosi potisnute sadržaje koji kroz kreativni proces dolaze do izražaja. No, Frojd je takođe isticao koncept sublimacije, gde se nesvesni impulsi mogu pretvoriti u umetnički izraz bez nužnog poistovećivanja s njima. U tom smislu, moguće je da Nabokov, stvarajući lik Humberta Humberta, nije izražavao vlastite želje, već se koristio književnošću kako bi istražio granice moralnog posrnuća, društvene norme i načine na koje pojedinci racionalizuju vlastite opsesije.

Kako traumatska iskustva iz detinjstva utiču na Humbertovu opsesiju i na koji način se to povezuje s psihoanalitičkim teorijama?

Osim Frojdove perspektive, kasniji psihoanalitički pristupi upućuju na mogućnost da traumatska iskustva iz detinjstva, kroz mehanizme represije i ponavljanja traume, mogu doprineti razvoju određenih pedofilnih sklonosti. U Humbertovom slučaju, Nabokov uvodi lik Anabel, dečje ljubavi čija je prerana smrt ostavila dubok trag u njegovoj psihi, što uvelike podseća na nerešeni Edipov kompleks. Njegova opsesija „nimficama“ može se tumačiti kao fiksacija na neostvarenu ljubav iz detinjstva, pri čemu pokušava rekreirati izgubljeni trenutak, nesvestan vlastite destruktivnosti.

Ovde je važno naglasiti da Nabokov ne romantizuje Humbertovu priču, već suprotno – kroz suptilan, ali ironičan pripovedni ton, pokazuje njegovu narcističku i manipulativnu prirodu te ga razotkriva kao nepouzdanog naratora koji vlastitu zabludu naziva ljubavlju.

Kako autorska namera utiče na tumačenje kontroverznih tema u književnosti, i da li uverljiva karakterizacija likova nužno odražava lične sklonosti pisca?

Ako bismo tvrdili da svaka uverljiva književna karakterizacija mora biti odraz autorovih nesvesnih želja, morali bismo zaključiti da su svi pisci kriminalističkih romana u sebi nosili ubilačke porive, a autori distopija bili skloni tiraniji. Nabokov je svojim intelektualnim i stilskim pristupom pokazao da se tema pedofilije može obraditi ne kako bi se normalizovala, već kako bi se kroz fikciju pružio uvid u razmišljanje i mehanizme opravdavanja patoloških sklonosti.

Roman Lolita nije jednostavna priča o predatoru i njegovoj žrtvi, već složena psihološka analiza moći, opsesije i racionalizacije zla. Nabokovljev lični život, kao i njegovo divljenje Luisu Kerolu, često se dovodi u pitanje u ovakvim raspravama. Međutim, dok kod Kerola postoje kontroverze vezane za njegov odnos s devojčicama, kod Nabokova nema dokaza koji bi upućivali na nešto slično. Kritičari koji dovode njegovu moralnu poziciju u pitanje često zanemaruju činjenicu da je Lolita napisana tako da izazove nelagodu, a ne saosećanje s Humbertom.

Ostavlja prostor za preispitivanje granica ljudske empatije, kao i za pitanje koliko smo svesni manipulativnih narativa koji mogu uljuljkati čitaoca da se na trenutak poistoveti s pripovedačem, pre nego što shvati težinu njegovih postupaka.

U kojoj meri roman Lolita prevazilazi lične spekulacije o autoru i ostaje relevantan zbog svoje književne izvrsnosti i analize manipulacije i moći?

Ne može se sa sigurnošću reći da li je Nabokov imao podsvesne impulse slične onima koje je opisao, ali to nije ni ključno pitanje. Bitnije je razumeti da književnost služi kao alat za istraživanje ljudske psihe, a ne kao ispovest autora. Lolita ostaje revolucionarno delo, kako zbog književne izvrsnosti, tako i zbog načina na koji razotkriva psihologiju manipulacije i moći.

Iako uvek ostaje prostor za spekulacije o autorovim namerama, ono što je sigurno jeste da nam ovo delo pruža uvid u mračnu stranu ljudske prirode i otvara važna pitanja o granicama umetničkog izraza i etičke odgovornosti.