ПОМОГЛА МИ ЈЕ ДА НАЂЕМ ДРУГИ ПУТ! "Данас имам 34. године и могу само да кажем хвала"

Писање поезије је одувек било мој „РнР“, начин да изразим став и да се изборим са стварима које ћутањем постају планина. Иако сам на почетку крио да је пишем, највише због тога што сам ишао у "мушку" школу, на крају сам се препустио речима. Постао сам урбана верзија Ленарда Коена, који поред шешира и мантила, на ногама увек има беле патике са пругама са стране.

Колико год да је одувек постојала као вид изражавања, било као покретач бунта или као начин изражавања емоција, услед површних ставова и етикетирања, у периоду када сам био тинејџер, поезија је била на маргини. Пред собом сам имао два пута: да наставим са оним што волим и што ме чини посебним, или да се под притиском масе повинујем и да угушим то у себи. На моју срећу, до тога ипак није дошло.

Одлучио сам да будем свој, односно, да следим први пут. Главни кривац за то био је другар који ме је заразио реп музиком. Иако нисам био класични клинац у широким панталонама, реп је био језик моје генерације, и колико год нам се разлковали стилови, патике су морале да буду класични “олд school” фазон. Стил сам од тада мењао xzy пута, али, адидас Суперстар патике, као и шешир, никада. Наиме, једна од првих група чије сам спотове гледао на ВХС касетама и на МТВ-у, била је Рун ДМЦ, од којих сам буквално украо стајлниг и то у виду ношења патика и шешира. Тај начин облачења, уз џинс и мантил, негујем и данас, те сам временом постао нека урбана верзија Ленарда Коена.

Све даље је било у ритму песме "Walk This Way" од Рун ДМЦ-а.

Након изграђеног “имиџа”, иницијално одушевљен репом, почео сам да гледам песме само кроз лирски део. Наиме, када избаците музику и оставите само слова на папиру, добијете софистицирану, дубоку и веома језгровиту поезију. Прави "рап battle". Поезију која постаје вид распознавања оних који су одлучили да им емоције, ставови, размишљања, како о љубави, тако и о социјалним, па и глобалним проблемима, није само једна од ставки у разговору, већ смисао и начин борбе против ветрењача.

Касније, кроз поезију Милене Марковић и Марка Томаша, схватио сам да је сасвим ок да изразим себе кроз свако стање у којем се налазим. Писање је било тај разлог зашто сам свако јутро имао снаге да устанем из кревета. Сео бих на ивицу кревета, обуо своје омиљене беле патике, ставио шешир на главу и изашао међу људе на улицу.

Било да је срање, било да је љубав, било да је тескоба прихватања живота и неминовности, поезија је једноставно била тај свет у којем се након вриштања слова на папиру, ништа није мењало, али је макар било лепше јер је оно потребно изречено.

Касније, кроз објављивање написаног на друштвеним мрежама, мој свет је постао једна микросфера, готово клуб песника у којем сам се упознао са људима сличним мени. Примера ради, Јована Бајагић, песникиња из Ниша, прилази свакодневници, љубави, животу и смрти у циклусу песама „Како би изгледало твојих дванаест месеци самном“ на начин који се може се поредити са минијатурама и ванвремнским делима Бертолта Брехта.

Коначно сам схватио да је пут који сам одабрао, иако маргинализован и често на мети подсмеха, био онај прави. Вредело је јер сам на њему упознао људе који речима изазивају тектонска померања у грудима.

Иако данас, као у свему, и у поезији постоји хиперпродукција, па и копирање стила писања, имамо ауторе који показују да су искрена емоција огољена у речима до сржи, уз осврт на најинтимније одаје ума и свакодневницу која је често туробна, прави пут када се ради о препознавању искрености код читалачке публике.

Данас, са 34. године и још увек необјављеном зирком поезије могу да кажем само једно – хвала поезији због свега што ме је научила, због свега што сам савладао у животу уз њену помоћ. Што ми је држала и држи главу изнад воде, па и због тога што сам схватио да су живот и јинг и јанг.

Помогла да изаберем онај други пут када сам се нашао на раскрсници, песнички, који обједињује и урбани живот у којем не излазим из адидас Суперстар патика и повученог, заокупљеног сопственим мислима особењака са шеширом на глави. Хвала јој што могу да будем Ленард Коен у белим патикама на пруге и да ме није брига шта ће ко да ми каже због тога. Хвала јој што је један покрет који промовише бунт и културу.