Песму коју уче генерације у Србији чувени критичар је назвао "опасном болешћу"
На данашњи дан, 1883. године рођен је Сима Пандуровић, један од оснивача српске модерне, чија дела, у време када је стварао, нису била најбоље схваћена.
"Посмртне почасти" Симе Пандуровића објављене су 1908. године у Мостару.
У овој збирци песама се налазе данас познате песникове песме "Светковина", "Мртви потрес" и "Пламенови".
Смрт и људска пролазност су централне теме збирке, па су је критичари и читаоци поредили са "Утопљеним душама" Владислава Петковића Диса.
Скерлић поезију Пандуровића сматрао "опасном књижевном заразом"
Иако се данас изучава Пандуровићев лик и дело, у његово време је наилазио на жестоко негодовање због онога што је писао.
Чувени књижевни критичар Јована Скерлића, у "Српском књижевном гласнику", написао је негативан приказ под називом "Једна књижевна зараза".
Пандуровића је похвалио да је даровит млади песник, али му је збирку окарактерисао као "опасну књижевну болест".
Скерлић је сматрао да је млади нараштај кренуо странпутицом, а да је Пандуровић "безусловни песимиста, који види само злокобну авет смрти, опевајући је у свим ставовима, у свим приликама, и у свим могућим фигурама и тропима".
На Скерлића је ова збирка, оставила утисак "нечег врло тешког и врло мучног, као да је песник читаву ноћ провео крај мртваца, у задаху воштаних свећа и тела које се распада".
Песму "Светковина", по којој је Пандуровић данас најпознатији, окарактерисао је као "месечарску халуцинацију, врућично бунцање, тромом парафразом Бодлера и литераторско глумачење".
Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, — нама, драга, знан,
И светковасмо оцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рâна, што крваве их вређао је свет, —
Љубави наше плав и нежан цвет.
И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.
Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. У цвећу смо ишли
Славећи страсно осећања та
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути
Сумња у љубав — најтежи нам јад —
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца — остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош
У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.
Јер ми смо давно, верна драга, — је ли? —
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
— Ланце живота што звече и стежу, –
Јер ми смо, можда, сами тако хтели,
Рад љубави нам и рад среће своје.
И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
...Гле! очима им трепти роса немо...