Трагичан крај Олге из "Позоришта у кући": Пре него што је издахнула, оставила је опроштајна писам
"Намерно је гајила код себе неку врсту наивности, коју сам увек схватао као чистоту њеног погледа на свет..."
Глумица Станислава Пешић рођена је 7. јуна 1941. у Гроцкој. На филму је дебитовала давне 1961. године и за улогу Саше у "Песми" Радоша Новаковића награђена је на фестивалу у Пули.
Након тога су се ређале нове роле, те је играла главне и веће споредне улоге у филмовима "Медаљон са три срца", "Право стање ствари", "Штићеник" и "Куда после кише" Владана Слијепчевића, "Три сата за љубав" Фадила Хаџића и "Бог је умро узалуд" Радивоја Ђукића.
Велику медијску популарност донела јој је улога Олге у ТВ серији "Позориште у кући".
Поред глумачког ангажмана на платну и даскама које живот значе Станислава је радила и као водитељка програма за децу на Телевизији Београд.
- Жене у Загребу су се облачиле као ја, у Љубљани су се као ја чешљале, у Скопљу смејале као ја. Публика нас је све подједнако волела: камионџије су лепиле моје слике, а војници Лашине (прим. аут. Љиљане Лашић) - тада је изјавила Сташа Пешић.
Међутим, остаје питање "Ко је била Станислава Пешић када се угасе светла позорнице"?
Детињство
Станислава је рођена у Гроцкој, отац Душан био је заменик јавног градског тужиоца, а мајка Вера професорка француског.
Своје детињство и епизоде на Ташмајдану глумица је овако описала:
- Нисам била ни мирна ни повучена. Напротив, увек сам волела да се тучем. Организовала сам бокс мечеве и рвачка такмичења, из којих сам излазила као поражена страна. Уопште, детињство памтим по посекотинама и модрицама, завојима и фластерима - говорила је.
Важна личност у њеном детињству била је баба Деса из Зајечара, која је за њу била извор мудрости.
О њој и тешком одрастању говорила је у својој књизи "Деветнаест друштвених игара".
- Татина плата била је мала и, за разлику од друге деце, ми нисмо имале да једемо мед, већ смо ужинале маст и хлеб. Улетиш у кућу, баба намаже маст на хлеб и трк напоље. Признале смо да нас је срамота што ми једемо маст, а друга деца мед. Сутрадан, баба која се тешко кретала, дошла је до шеталишта и издалека, колико је грло носи, повикала: Весна, Мирјана, Сташа, ужина! Меда и 'леба! Појуриле смо као без душе, а баба нам је увалила топао хлеб у руке и рекла: Трчите док се не слојани, ником не дај да проба, једите брзо! А само је загрејала хлеб, маст се истопила и ми смо добиле 'меда и хлеба'...
Глумачки почеци
Као тинејџерка је одлучила да се опроба као глумица, тако се пријавила на аудицију за омладинско позориште, коју је успешно прошла.
Пред жиријем, који су чинили Љуба Тадић и Вера Белогрлић, рецитовала је "Спаљену песму" Јована Јовановића Змаја и монолог мајке која је убила сина из "Светог пламена” Сомерсета Мома.
Након аудиције Љуба Тадић ју је упитао: "Знаш ли ти, девојчице, нешто смешно?”, а она му је одговорила да не зна и заплакала.
- И док сам плакала, он ми је набрајао наслове смешних песама, све дотле док нисам рекла да знам "Отац и син" Ђуре Јакшића. Муцала сам, погрешно наглашавала речи. Ипак, он је рекао: Браво, браво! Али та песма није смешна, него тужна! И за све то време ја сам јецала - говорила је Станислава Пешић.
Мајка тражила да је комисија обори
Поново је покушала да упише глуму и то у гимназији.
Међутим, није знала да је њена мајка замолила комисију да је обори.
Питали су је које се рибе гаје у Преспанском језеру, а када је одговорила да не зна, рекли су јој: "Ви желите да будете глумица, а не знате које рибе живе у Преспанском језеру!"
Опака болест и смрт
Станислава је оболела од рака 1992. године, а своју последњу улогу у драми "Дуго путовање у ноћ" храбро је одиграла у време када је већ била тешко болесна.
Драмска уметница преминула је 1997. у 56. години живота, након што је изгубила борбу са опаком болешћу.
Станислава је иза себе оставила два сина - Перу и Ивана.
Њен син Иван био је у петогодишњем браку са глумицом Вањом Ејдус са којом има ћерку.
Јован Ћирилов је записао тада о Станислави:
- Намерно је гајила код себе неку врсту наивности, коју сам увек схватао као чистоту њеног погледа на свет. Из породице интелектуалаца понела је дубоку потребу да и сама буде високоцивилизована и да тежи да живи у цивилизованој средини. У томе, међутим, уопште није била ригидна. Спадала је у радосне личности. Таква је била у најлепшим годинама живота, а иста таква у годинама праштања од живота.
Опроштајна писма
Последње године живота, током борбе са опаком болешћу, остале су записане у њеном дневнику, преточеном у књигу "Деветнаест друштвених игара" која је објављена неколико месеци пред њену смрт.
У њој је описала своју потресну борбу са болешћу, страхове, надања, али и објавила писма која је у најтежим тренуцима слала својој деци, писао је "Курир".