"Црни покров ће бити њихови сватови" Алекса Шантић је волео Хрватицу, а мајка га је због тога проклела

Алекса Шантић био је један од најпознатијих и највољенијих песника са простора бивше Југославије. Његова поезија, инспирисана љубављу, природом, али и социјалним неправдама, одликује се једноставношћу и директношћу. 

Одрастао је у богатој културној атмосфери, обликовањући свој песнички израз под утицајем различитих култура које су се сусретале у Мостару.

Немерљив је допринос балканској књижевности, а већ читав век остаје жив у срцима читалаца и љубитеља поезије, а његова дела и данас инспиришу на размишљање о љубави, лепоти, али и о друштвеним темама које су и даље актуелне.

Рођен 1868. у Мостару, Шантић је заувек себе везао за град у Босни и Херцеговини у ком је живео већи део живота. Отац му је умро рано, па је значајан период детињства провео код стрица. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра Зорица умрла још као беба. Шантић је, као дете из трговачке породице и сам завршио трговачку школу у Трсту и Љубљани. По повратку у Мостар посветио се књижевном и друштвеном раду.

Стварао је у размаку од два века и више него други песници тог периода је повезивао идејне и песничке патње 19. и 20. века. У његовом песничком одрастању највише удела су имали српски песници Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних најважнији утицај је имао Хајнрих Хајне. Своју највећу песничку зрелост Шантић достиже између 1905. и 1910. када су и настале његове најлепше песме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ ком је и сам припадао.

Иако је домовина била његова вечита муза и инспирација, па му љубав није страна реч, Шантићу није недостајало љубави ни у животу. Штавише, волео је више пута, једну Зорку, једну Емину и Анку. Љубавна поезија мостарског песника развила се под јаким утицајем севдалинки. Амбијент његових љубавних песама је амбијент башта, бехара, шадрвана.

Волео ону која му није била суђена!

Како то често бива у животу једног уметника - Шантић је волео баш ону која му није била суђена, Анку Томлиновић. По Дучићевим речима, и Анка је неизмерно волела мостарског романтика.

Анка је била ћерка власника фотоатељеа Стјепана Томлиновића, која се доселила у Мостар. Алекса је пратио сваки њен корак, седео у дућану чекајући да се појави како би јој се приближио. Деловала му је као привиђење... Тајанствена, сама, или у пратњи млађег брата, шетала је поплочаним улицама Мостара окупирајући мисли младог Шантића. Виђали су се свакодневно, и сваког пута би се случајно видели, поразговарали и прошетали. Касније му је кроз смех признала да је намерно увек излазила у исто време, надајући се да ће он схватити сатницу и искористити прилику да је види. Када је од других сазнала да објављује песме, тражила је од Алексе примерке Голуба и Невена, које је редовно читала и коментарисала. Песник се касније присећао како јој је први пут изјавио љубав. Написао је песму "Ако хоћеш", баш њој. Песма од пет строфа брзо се нашла у Анкиним рукама.

На његово изненађење, вратила му је песму без икаквог коментара. Потом се поздравила и кренула низ улицу, остављајући песника зачуђеним. А онда се окренула, насмејала и озбиљно рекла: "А што се тиче оног ако хоћеш – хоћу", и отрчала низ улицу. Међутим, ту су снови кренули низбрдо. Мала мостарска средина није умела да прихвати љубав имућног Србина и Хрватице чији је отац само желео велики мираз и кућу у којој ће бити финансијски збринут. Осуђена на пропаст, њихова љубав је била испуњена свађама и расправкама између Алексе и његове мајке.

Све док га једног дана мајка није довела испред иконе Светог Николе и заклела:

"Ако је доведе у кућу, мајка ће их мртве дочекати. Црни покров ће бити њихови сватови".

Схвативши да нема избора, несрећни песник није имао снаге да се супротстави, унезверен је отишао код Анке да јој тражи опроштај, јер је венчање немогуће. Алекса је прекинуо бурну везу са лепом Хрватицом, које се сећао до краја живота и којој је посветио већину својих љубавних песама. Анка се удала годину дана касније за доста старијег човека из Загреба и заувек напустила Мостар.

Сватови су тог дана прошли поред Шантићеве куће на Бранковцу, док је он свечаност посматрао са прозора, плачући.

Током живота је објавио велики број песама од којих су најпознатије: "Емина" (1903), "Не вјеруј" (1905), "Остајте овдје" (1896), "Претпразничко вече" (1910), "Што те нема?" (1897), "Вече на шкољу" (1904), "О класје моје" (1910), "Моја отаџбина" (1908)...

Алекса Шантић преминуо је од туберкулозе 2. фебруара 1924. Мостар је тога дана био завијен у црно, а становници свих религија скрхани, јер је отишао комшија који је све волео подједнако.

Извор: Noizz/Пренела: К.Л.