Написао је "Плаву гробницу", али и ПИСМО ДЕВОЈЦИ КОЈЕ КИДА ДУШУ - Српском песнику је живот био само ПАТЊА, скончао у 25. години
Милутин Бојић српски је песник. Умро је са само 25 година, али је за живота написао значајна дела, дела која су оставила велики траг у српској књижевности...
“Песник бола и поноса” Милутин Бојић живео је само 25 година. Његово слабо тело није издржало напоре и патње које је донело повлачење преко Албаније и ратни напори и од њих се никада није опоравио. Ипак, због онога чему је присуствовао, због онога што је видео, записао и претворио у стихове - живеће вечно!
Српски песник Милутин Бојић рођен је и одрастао у Београду у сиромашној, занатлијској породици. Завршио је основну школу, гимназију (када је објавио и своју прву песму) и уписао студије филозофије. Изгледа да је одувек био слабог здравственог стања јер, и поред све жеље и жарког патриотизма, војску није служио.
Бојић је живио као прави боем. Своје је дане проводио у познатим кафанама Београда, дружећи се с тамошњим уметницима и интелектуалцима.
"Част и брука живе довијека" Десет најлепших Његошевих цитата, овако је некада говорио српски великан
Чувени музичар доживео НАЈГОРУ ТРАГЕДИЈУ, а онда је написао песму кроз коју је избацио ПАТЊУ - Болна прича стоји иза популарне нумере
Његова књижевна каријера је започела веома рано, већ са свега 18 година, пре него што је уписао Филозофски факултет. Његова прва песма је засијала као светионик талента и креативности. Овај млади писац је брзо стекао изузетан углед, не само због своје ране зрелости, већ и због својих литерарних достигнућа која су оставила неизбрисив траг. Његова сарадња са великим именима тог времена, као што су Грол и Скерлић, додатно је нагласила његову изузетност. Бојићева знатижеља и жеђ за знањем нису познавале границе – његово познавање страних језика, дубоко проучавање филозофије, психологије и позоришне уметности сведоче о његовој тежњи ка универзалном разумевању света око себе.
Међутим, животни ток Милутина Бојића је био прекинут драматичним догађајима Балканских ратова. Иако није био физички способан да служи војни рок због своје крхке грађе, судбина га је одвела на ратиште, где је морао суочити се са страхотама ратног окружења. Упркос тим изазовима, управо током овог времена настала је његова чувена "Белешка о Милутину Бојићу". Овај дубоко емотиван и интроспективан текст је дошао из пера велике Исидоре Секулић, која је препознала његову посебност и допринела очувању његовог наслеђа.
"РАТНЕ 1912. И 1913. ГОДИНЕ НА ДВАДЕСЕТОГОДИШЊЕГ МЛАДИЋА ПАЛЕ СУ ЗНАЧАЈНО, И КАО ЧИЊЕНИЦА И КАО ВИЗИЈА ИЗ КЊИГА СТАРОСТАВНИХ… ОН ПОЧИЊЕ ОСЕЋАТИ ДУХ ПРОШЛОСТИ. ЊЕГОВА ДУША И ВИДИ И СЛИКА ФРЕСКЕ ТЕ ЧУДНЕ ИСТОРИЈСКЕ ПОВОРКЕ НАШЕ ПУНЕ ЈУНАКА И БОРАЦА КОЈИ У ЦРКВИ СТОЈЕ, И КАДЕ ИХ, И ЗВОНА НАД ЊИМА БРУЈЕ… У БОЈИЋУ ЈЕ ПОТРЕС ВЕКОВА. УСТАЈЕ У ЊЕМУ РОД, ЗЕМЉА, ЗАПОЧИЊЕ САН И СЛУТЊА ЕПОПЕЈЕ: СПРЕМА СЕ НОВА ЛИРИКА, ЛИРИКА ЕПСКА, БЕЗЛИЧНА, СВЕТО БОЛНА… ", Написала је тада Исидора Секулић.
Кроз све ове аспекте, прича о Милутину Бојићу постаје више од пуких чињеница. То је прича о таленту који је процветао упркос изазовима, о интелектуалцу чија су истраживања обогатиле његово време, и о човеку чија је дубока осећајност оставила трага како у књижевности, тако и у сећању оних који су га познавали.
Познато је да наши простори нису имали много мира, те је ускоро почео и Велики рат. Бојић се придружио српској војсци. Налазио се у саставу телеграфске јединице, а при доласку на Крф једно време је провео у Обавештајној служби Врховне команде.
Ту је опевао патње и страдања нашег народа кроз трагично повлачење преко Албаније. На исти потресан начин овековечио је и језиву визију Плаве гробнице код Вида, острва смрти.
На путу ка Солуну, Бојић се разболео и то тешко, као и многи Срби који су гладни, боси и смрзнути тумарали Балканом.
Као сведок “бола и поноса” - страшних страдања, жртвовања и масовног умирања на острву Видо, Милутин Бојић је написао своју најпознатију песму “Плава гробница” коју је, заједно са још 33 песме настале на Крфу и у Солуну, објавио 1917. у збирци “Песме боја и поноса”.
Уморан, истрошен и исцрпљен, песник је у Солуну пао у постељу. “Српска кућа” на Крфу данас чува једно Бојићево писмо које је написао девојци Радмили у Београд и које најбоље сведочи о његовом стању:
"ТЕШКО САМ ОБОЛЕО. СВЕТ ОКО МЕНЕ НЕ ЗНА ДА МОРАМ У ПОСТЕЉУ. УСТАЋУ, СУТРА, САМО ЗАТО ДА НАЂЕМ НЕКОГА КОМЕ ЋУ ДАТИ ОВО ПИСМО. И ДУША МИ ЈЕ БОЛЕСНА. И ПОНОС. УМОРНИ СУ КАО И ТЕЛО. ДА... ЈА ДОБРО ВИДИМ СВОЈ КРАЈ. НЕМА МИ ЖИВОТА МОЖДА ЈОШ НИ ГОДИНУ ДАНА. НИШТА МЕ НЕ ВЕСЕЛИ. ЧИНИ МИ СЕ ДА НИКАД НЕЋУ ВИДЕТИ СВОЈУ ЗЕМЉУ. НИ ТЕБЕ. ОСТАЋУ ОВДЕ ДАЛЕКО ОД СВЕГА. ПОКОПАН ИЗНАД ЧЕМПРЕСА. ЗАБОРАВЉЕН ОД СВИХ КАО ОВИ МУЧЕНИЦИ КОЈЕ САВЕЗНИЧКИМ ЛАЂАМА, МРТВЕ, ПРЕДАЈУ ПУЧИНИ И МОРСКОЈ ДУБИНИ... МОЛИМ ТЕ, НЕ ПИШИ И НЕ ГОВОРИ НИКОМЕ О ОВОМЕ. ГРЛИМ ТЕ, ГРЛИМ ДРАГА, МАДА МИ СМРТ КУЦА НА ВРАТА."
Милутин Бојић се мучио месецима. Преминуо је 8. новембра 1917. у Солуну у болници "Престолонаследника Александра" од туберкулозе и запаљења плућа. Сахрањен је на војном гробљу на Зејтинлику међу хиљадама ратника које је толико волео и поштовао и које су његови стихови однели у вечност.
Милутин Бојић мучио се годину и по дана. Лечио се и у Ници, а када је поверовао да се излечио, тражио је да га врате у Солун, знајући да војска спрема пробој фронта. Желео је да буде део те битке. Нажалост, несрећни младић није дочекао пробој Солунског фронта. Због туберкулозе и запаљења плућа смештен је у Војну болницу у Солуну.
Преминуо је у новембру 1917, са само 25 година. Сахрањен је поред ратних другова, на Зејтинлику, а његови посмртни остаци пренети су у Београд крајем лета 1922. године, у породичну гробницу на Новом гробљу.
Србија Данас/Стил Курир/Пренела: Ј.Шипчић