ДА ЛИ ЈЕ ФУДБАЛ БОЉИ САДА, ИЛИ ПРЕ 20 ГОДИНА? Бесомучно спровођење тактике или мајсторија старих фудбалера?

Фудбал је некада био бољи! Реченица коју смо милион пута чули до сада, а на њу постоје само два одговора.

Један је апсолутна сагласнот, друга је жестоко супротстављање том ставу.

За људе који су гледали Пелеа, та ера је вероватно најбоља (најдража свакако), исто важи и за оне који су уживали уз Марадону, Зидана, Роналдиња, Роналда, Месија, па тако данас и за звезде попут Мбапеа.

Чињеница је да у сваком овом ставу има и елемената носталгије, те се некада и не може јасно направити разлика између квалитета и осећаја док гледате утакмицу, али...потрудићемо се да узмемо у обзир што више релевантних фактора и упоредимо две ере најпопуларнијег спорта света.

Тактика и њено претерано конзумирање

Аутор овог текста погледао је све до сада одигране утакмице на овом Мундијалу (до објављивања овог текста њих 12), као и апсолутно сваку утакмицу на претходних пет првенстава света (почевши од Немачке 2006. године, преко Јужне Африке, Бразила, Русије и Катара), стога ће обухватити поређење најраније гледане ере (2006), и фудбала данас (2026).

Аутору текста највише пажње са овогодишњег Светског првенства, привукао је дуел Аустралије и Турске, који је завршен резултатом 2:0 за Кенгуре.

Можда и највеће изненађење турнира до сада, ако гледамо резултат, али свакако и најбољи показатељ тезе коју у овом тексту покушавамо да анализирамо.

Турска је и индивидуално, али и тактички била надмоћнија од ривала, а на крају је изгубила са два гола разлике, без постигнутог поготка.

Гледајући тај дуел, слободно можемо рећи да је тактика "појела" Турску, и учинила јој највећу могућу контрауслугу.

Бесомучно форсирање и спровођење тактичке замисли, без готово иједног соло потеза играча, који би одступао од унапред припремљених акција, довео је Турке до тога да нису успели ни гол да дају. Аустралија се такође служила тактиком, дефанзивно и то спроводила веома добро, али су у нападу и те како се ослањали на индивидуализам, одступајући од шаблона, што је дало резултат, пардон, резултат два пута.

Турци и те како имају квалитетне играче, који би својим потезима могли да надмудре и гранитније одбране, али су се превише држали плана, робовали су шаблону, те се све свело на њихов "стерилни посед", у ком су кружили око казненог простора Аустралије, али хоризонтално и уназад, уместо да шаљу вертикалне, ризичне пасове који "пробијају" линије.

Да се одмах разумемо, нико нема ништа против тактике, она је ту да унапреди фудбал, и унапредила је фудбал - тачка, но...

Екипа која игра без тактике, нема шта да тражи против оне која има добру стратегију, али...да ли негде постоји граница и моменат када играчи у данашњем фудбалу могу да покажу шта знају са лоптом и да индивидуалним потезом изненаде ривала и тиме дају гол, реше меч, па чак и освоје трофеј.

Популарност фудбала (не) опада, међутим евидентно је да је данас донекле све и ствар "помодарства". Многи највећи љубитељи ове игре више ни не прате фудбал толиким интензитетом јер више није толико занимљив, док многи који нису фанови најважније споредне ствари на свету иду на утакмице, јер је то "популатно", да се сниме и окаче на Инстаграм понеки хаштаг и локацију, јер...мора свако да види где су, но...

Који фудбал је бољи?

На питање који је лепши нећемо чак ни одговорити, било би сувишно, али оно што је окосница свега је да ли је фудбал данас бољи него пре две деценије?

Данашњи фудбал је тактички савршенији, интензитет трчања без лопте је далеко јачи, голмани учествују у креирању напада, играчи су "фудбалски писменији", контрапресинг је неупоредиво бољи, ретрансмисија лопте из одбране у напад је бржа.

А шта су онда биле одлике "старог" фудбала, када све ове предности имамо на страни данашњег?

Играчи су били далеко креативнији, уз савршено балансирано спровођење тактике, индивидуално су били далеко испред данашњих, центарфори су били гол-машине без претераног враћања у дефанзиву, дефанзивци су били "звери" које су ишле на лопту, нису чекали само да се поставе и блокирају шут, а голмани су били бољи у игри 1 на 1.

Играчи некада и сад

На крају крајева, одговор на ово питање нико не може ни да зна, а вечна дилема остаје да ли су данашњи дефанзивци (Ван Дајк, Салиба, Гвардиол, Паћо, Хакими) заиста бољи од претходника, попут Видића, Малдинија, Канавара, Пујола и Несте).

Исто тако, да ли је некадашњи везни ред (Ћави, Инијеста, Пирло, Зидан, Роналдињо, Кака) био заиста квалитетнији од Педрија, Витиње, Рајса, Вирца, Белингема или Де Брујнеа.

Многима је најзанимљивије поређење нападача, јер ако изузмемо Кристијана Роналда и Лионела Месија, који су играли у обе ере, у навали се сударају два сасвим супротна система. Данас су ту Јамал, Халанд, Мбапе, Винсијус, Дембеле, Сака, а некада су били Анри, Роналдо, Дрогба, Руни, Ибрахимовић, Торес.

За крај, ту су и голмани. На једној страни Буфон, Касиљас, Чех, Кан и Дида, а на другој Донарума, Куртоа, Раја, Емилијано Мартинез, Алисон...

Закључак? - Нечемо га ми дати

Да ли би данашњи систем, уз сав технолошки и тактички напредак успео да надигра сјајну генерацију из прошлости у свом "прајм тајму", или би некадашњи мајстори фудбала на свој квалитет нашли решење за најсавршенију стратегију данашњице и однели победу?

Наш одговор је вероватно јасан из овог текста, ћекамо Ваш!