DA LI JE FUDBAL BOLJI SADA, ILI PRE 20 GODINA? Besomučno sprovođenje taktike ili majstorija starih fudbalera?

Fudbal je nekada bio bolji! Rečenica koju smo milion puta čuli do sada, a na nju postoje samo dva odgovora.

Jedan je apsolutna saglasnot, druga je žestoko suprotstavljanje tom stavu.

Za ljude koji su gledali Pelea, ta era je verovatno najbolja (najdraža svakako), isto važi i za one koji su uživali uz Maradonu, Zidana, Ronaldinja, Ronalda, Mesija, pa tako danas i za zvezde poput Mbapea.

Činjenica je da u svakom ovom stavu ima i elemenata nostalgije, te se nekada i ne može jasno napraviti razlika između kvaliteta i osećaja dok gledate utakmicu, ali...potrudićemo se da uzmemo u obzir što više relevantnih faktora i uporedimo dve ere najpopularnijeg sporta sveta.

Taktika i njeno preterano konzumiranje

Autor ovog teksta pogledao je sve do sada odigrane utakmice na ovom Mundijalu (do objavljivanja ovog teksta njih 12), kao i apsolutno svaku utakmicu na prethodnih pet prvenstava sveta (počevši od Nemačke 2006. godine, preko Južne Afrike, Brazila, Rusije i Katara), stoga će obuhvatiti poređenje najranije gledane ere (2006), i fudbala danas (2026).

Autoru teksta najviše pažnje sa ovogodišnjeg Svetskog prvenstva, privukao je duel Australije i Turske, koji je završen rezultatom 2:0 za Kengure.

Možda i najveće iznenađenje turnira do sada, ako gledamo rezultat, ali svakako i najbolji pokazatelj teze koju u ovom tekstu pokušavamo da analiziramo.

Turska je i individualno, ali i taktički bila nadmoćnija od rivala, a na kraju je izgubila sa dva gola razlike, bez postignutog pogotka.

Gledajući taj duel, slobodno možemo reći da je taktika "pojela" Tursku, i učinila joj najveću moguću kontrauslugu.

Besomučno forsiranje i sprovođenje taktičke zamisli, bez gotovo ijednog solo poteza igrača, koji bi odstupao od unapred pripremljenih akcija, doveo je Turke do toga da nisu uspeli ni gol da daju. Australija se takođe služila taktikom, defanzivno i to sprovodila veoma dobro, ali su u napadu i te kako se oslanjali na individualizam, odstupajući od šablona, što je dalo rezultat, pardon, rezultat dva puta.

Turci i te kako imaju kvalitetne igrače, koji bi svojim potezima mogli da nadmudre i granitnije odbrane, ali su se previše držali plana, robovali su šablonu, te se sve svelo na njihov "sterilni posed", u kom su kružili oko kaznenog prostora Australije, ali horizontalno i unazad, umesto da šalju vertikalne, rizične pasove koji "probijaju" linije.

Da se odmah razumemo, niko nema ništa protiv taktike, ona je tu da unapredi fudbal, i unapredila je fudbal - tačka, no...

Ekipa koja igra bez taktike, nema šta da traži protiv one koja ima dobru strategiju, ali...da li negde postoji granica i momenat kada igrači u današnjem fudbalu mogu da pokažu šta znaju sa loptom i da individualnim potezom iznenade rivala i time daju gol, reše meč, pa čak i osvoje trofej.

Popularnost fudbala (ne) opada, međutim evidentno je da je danas donekle sve i stvar "pomodarstva". Mnogi najveći ljubitelji ove igre više ni ne prate fudbal tolikim intenzitetom jer više nije toliko zanimljiv, dok mnogi koji nisu fanovi najvažnije sporedne stvari na svetu idu na utakmice, jer je to "populatno", da se snime i okače na Instagram poneki haštag i lokaciju, jer...mora svako da vidi gde su, no...

Koji fudbal je bolji?

Na pitanje koji je lepši nećemo čak ni odgovoriti, bilo bi suvišno, ali ono što je okosnica svega je da li je fudbal danas bolji nego pre dve decenije?

Današnji fudbal je taktički savršeniji, intenzitet trčanja bez lopte je daleko jači, golmani učestvuju u kreiranju napada, igrači su "fudbalski pismeniji", kontrapresing je neuporedivo bolji, retransmisija lopte iz odbrane u napad je brža.

A šta su onda bile odlike "starog" fudbala, kada sve ove prednosti imamo na strani današnjeg?

Igrači su bili daleko kreativniji, uz savršeno balansirano sprovođenje taktike, individualno su bili daleko ispred današnjih, centarfori su bili gol-mašine bez preteranog vraćanja u defanzivu, defanzivci su bili "zveri" koje su išle na loptu, nisu čekali samo da se postave i blokiraju šut, a golmani su bili bolji u igri 1 na 1.

Igrači nekada i sad

Na kraju krajeva, odgovor na ovo pitanje niko ne može ni da zna, a večna dilema ostaje da li su današnji defanzivci (Van Dajk, Saliba, Gvardiol, Paćo, Hakimi) zaista bolji od prethodnika, poput Vidića, Maldinija, Kanavara, Pujola i Neste).

Isto tako, da li je nekadašnji vezni red (Ćavi, Inijesta, Pirlo, Zidan, Ronaldinjo, Kaka) bio zaista kvalitetniji od Pedrija, Vitinje, Rajsa, Virca, Belingema ili De Brujnea.

Mnogima je najzanimljivije poređenje napadača, jer ako izuzmemo Kristijana Ronalda i Lionela Mesija, koji su igrali u obe ere, u navali se sudaraju dva sasvim suprotna sistema. Danas su tu Jamal, Haland, Mbape, Vinsijus, Dembele, Saka, a nekada su bili Anri, Ronaldo, Drogba, Runi, Ibrahimović, Tores.

Za kraj, tu su i golmani. Na jednoj strani Bufon, Kasiljas, Čeh, Kan i Dida, a na drugoj Donaruma, Kurtoa, Raja, Emilijano Martinez, Alison...

Zaključak? - Nečemo ga mi dati

Da li bi današnji sistem, uz sav tehnološki i taktički napredak uspeo da nadigra sjajnu generaciju iz prošlosti u svom "prajm tajmu", ili bi nekadašnji majstori fudbala na svoj kvalitet našli rešenje za najsavršeniju strategiju današnjice i odneli pobedu?

Naš odgovor je verovatno jasan iz ovog teksta, ćekamo Vaš!