У чувеној серији су СВИ заволели Божу Дунстера, али ОВО ипак није била истина о њему

Претходне ноћи, у Мексико Ситију, почело је 23. Светско првенство у фудбалу.

Након два узастопна наступа, у Русији и Катару, на овом Мундијалу неће бити наше репрезентације, иако на њему учествује рекордан број тимова.

У овом веку, наш национални тим, ма како се звао (једном Србија и Црна Гора, преосталих пута Србија), четири пута је учествовао на највећој смотри и ни једном није прошао групу.

У прошлости, било је већих успеха, али најзначајнији је био онај са првог Мундијала, када је наш национални тим освојио треће место, тачније поражен је у полуфиналу, те утакмице за такозвану бронзу није ни било.

Иако је учествовала под именом "Краљевина Југославија", за нашу репрезентацију играли су само српски играчи (због бојкота Хрвата).

Селектор је имао веома тежак задатак, да саставим тим од (у том тренутку слабије цењених од Хрвата) само српских играча.

Успео је да направи страшну екипу, и да са њом малтене покори планету, пошто је фудбалски свет својим стилом освојио.

Тај селектор био је Бошко Симоновић!

Бошко Симоновић, познат по надимку Божа Дунстер, био је југословенски фудбалер, тренер, функционер, судија и новинар, једна од најзначајнијих личности раног и предратног југословенског фудбала.

Рођен је 12. фебруара 1898. године у Шиду, у тадашњој Аустроугарској.

По струци је био архитекта, али се тим послом никада није бавио, већ је читав живот посветио фудбалу. Играо је на позицији голмана, најпре у екипи Српског мача, а касније и у БСК-у, где је годинама био активан и као играч и као функционер.

Током играчке каријере постао је и фудбалски судија и остао упамћен као први српски судија који је водио једну међународну утакмицу у иностранству — 1923. године у Букурешту судио је меч између Букурешта и БСК-а.

Судијску каријеру прекинуо је након тешке повреде (прелом ноге) коју је доживео приликом санкања.

У БСК-у је од 1919. године обављао различите функције, а значајан историјски тренутак догодио се 21. марта 1930. године, када је на првој седници новоизабраног Управног одбора Југословенског ногометног савеза изабран за савезног капитена (селектора). Под његовим руководством изабрана је и генерација која је наступила на Светском првенству 1930. у Монтевидеу, где је репрезентација Краљевине Југославије стигла до полуфинала и завршила турнир међу најбољима на свету.

Репрезентацију је први пут предводио 13. априла 1930. године у мечу Балканског купа против Бугарске у Београду (6:1), а последњи пут 3. јула 1932. године, такође у Балканском купу, против Румуније у Београду (3:1).

Укупно је био селектор у више мандата и водио национални тим на великом броју утакмица. Посебно је остала упамћена и утакмица у којој је Југославија под његовим вођством победила Бразил са 8:4, једним од најтежих пораза у историји бразилске репрезентације, као и чињеница да је под његовим руковођењем остварена још једна победа над Бразилом, и то на Мундијалу, што је остало јединствено у историји домаћег фудбала.

Поред рада у струци и у организацији фудбала, Симоновић је био и изузетно активан у медијима: бавио се новинарством као уредник листа „Спортист“, а остао је запамћен и као оснивач „Спортског дневника“, првог дневног спортског листа у Југославији.

Занимљив детаљ из биографије јесте да је у матичним књигама забележен као Симуновић, али је у јавности и историји фудбала остао познат као Симоновић, под којим именом је и најшире препознат.

Бошко Симоновић преминуо је 5. августа 1965. године у Београду, оставивши трајан траг као човек који је, кроз улоге играча, судије, селектора, функционера и новинара, снажно обележио темеље југословенског фудбала.

У култним филмовима и серијама Драгана Бјелогрлића под именом "Монтевидео Бог те видео", "На путу за Монтевидео" и "Монтевидео, видимо се", рађеним по књизи Владимира Станковића, лик Боже Дунстера глуми српски глумац Небојша Циле Илић.

Лик селектора био је један од најомиљенијих публици, због његове спонтаности, смирености и искрености.

Иако је његов лик у поменутим ремек-делима представљен као велики љубитељ голубова, то ипак није било истина. 

Стваран хоби легендарног селектора била је фотографија.