"Деца из школе не сањају о Барси и Ситију, сањају само о дресу Партизана"

Један од неколицине који су добили шансу јесте Никола Симић. Дефанзивац је редован члан црно-белог тима, а о свом почетку у сениорском фудбалу говорио је за Телеграф. 

Прву шансу је добио на припремама у Словенији. 

- Сећам се и данас те прве утакмице на припремама у Словенији. Прво сам имао трему неколико дана на тренинзима, јер сам дошао у најјачу селекцију, а затим ме је оковала и на мечу на коме сам добио прилику. Да будем искрен, нисам се прославио, али нисам ни потонуо, прихватио сам да је то само искуство више за мене, да морам више и напорније да радим у месецима који следе како бих био спреман за сениорски фудбал. Добио сам тада подршку и од саиграча и од тренера и то ме је држало, а постао сам свестан да је разлика између омладинског и сениорског фудбала велика, те сам због физичких мањкавости тада враћен у међу вршњаке. На томе сам управо радио месецима уназад, уз то сам почео да тренирам са првим тимом и било ми је од зиме много лакше да се адаптирам и парирам искуснијим фудбалерима, односно да стекнем самопоуздање које је такође важан фактор, поготово за нас одбрамбене играче. Сада је све у најбољем реду, осећам се одлично, жељно чекам и користим сваки минут на терену - почео је Симић. 

Спреман је дочекао деби. 

- Размишљао сам о томе месецима уназад, припремао сам се физички, али и ментално за све што ме очекује. Када се прилика указала био сам спреман и трудио сам се да играм што једноставније, да останем миран и фокусиран. Мала трема је нестала после неколико минута и после сам искључиво мислио на утакмицу, а тренер Благојевић ми је пружио прилику и у мечевима који су уследили, што је можда и потврда да све иде у правом смеру, да сам стекао неко поверење стручног штаба. Све што долази зависи искључиво од мене, свестан сам тога, од рада на тренинзима, од утиска који оставим на утакмицама, у зависности и од минутаже. У сваком случају, изузетно сам мотивисан да, пре свега, помогнем Партизану, да учим уз искусније саиграче и тренера, али и да се лично афирмишем.

Не размишља много далеко... 

- Више сам фокусиран на краткорочне циљеве, на сезону која још траје, тренинге, утакмице које су преостале. Не гледам тако далеко у будућност, јер у фудбалу се све брзо мења. Потрудићу се да до краја такмичења изборим што више минута на терену, да стекнем рутиму, искуство, како би ми било лакше да се носим са изазовима. Волео бих, наравно, да ми деца Партизана будемо носиоци игре у будућности, јер осећамо клуб на прави начин, научени смо од детињства шта нам је обавеза. Видећемо ипак шта носи будућност, наредна сезона... - рекао је Симић. 

Штопер је прошао све селекције црно-белих. 

- Поносан сам на чињеницу да сам у Партизану од првог дана, откако сам почео да тренирам фудбал. Радио сам са тренерима Николом Грубјешићем, Душаном Милеуснићем, Ненадом Нешковићем, Ђорђијем Ћетковићем у два наврата, ето сада сарађујемо и у првом тиму, Милошем Богуновићем. Нешом Стојаковићем и на крају Миланом Смиљанићем. Свима сам једнако захвалан за фудбалски развој, пут који сам прошао, који није лак и једноставан, али на крају је дошла награда у виду првог тима. Тек сада следи доказивање, трудим се да учим уз тренера Благојевића, да користим минутажу када је добијем и изградим неки свој пут и, да знате, нисам једини, рецимо, Вања Драгојевић и Огњен Угрешић су у Партизану чак од “беба”, остали момци су такође прошли школу и сви желимо исто: да играмо, будемо носиоци и освајамо трофеје.

Истиче двојицу играча када су у питању узори. 

- Ако причамо у Партизану, Никола Миленковић је неко на кога се угладам и волео бих да имам сличан фудбалски пут. Дете је клуба, потом се доказао у првом тиму, освојио дуплу круну, наставио сам одличним играма у Италији и Енглеској, као и у репрезентацији Србије, притом остао скоман, прави пример. Уколико бих бирао интернационалца који ме фасцинира, то је Вирџил Ван Дајк. Ради се о фудбалеру који је “хладан” на терену, изгледа као да не осећа притисак и сходно томе доноси праве одлуке, што је изузетно тешко на том нивоу. Сличан је, чини ми се, и ван терена, делује скромно, приземно и био бих пресрећан да могу да оставрим макар део тога - каже Симић. 

Добио је шансу и у вечитом дербију. 

- Морам да признам да сам у првој утакмици са највећим ривалом осећао притисак у првим минутима. Био сам некако изгубљен, комплетна атмосфера, навијачи, важност меча, све је утицало. Ипак, после неколико минута сам се само “искључио” и више нисам обраћао пажњу ни на шта сем на терен и обавезе. Чуо сам само саиграче, савете које ми дају и ништа друго ми није одвлачило фокус. У другом дербију сам ушао са клупе изненада, што је можда и теже, али сам се лично осећао боље, спремније него у претходом дуелу са Звездом. Нисам осећао притисак, чини ми се и да сам са лоптом био бољи, са више самопоуздања. Управо зато сам и поменуо Миленковића и Ван Дајка као фудбалске узоре, јер у утакмицама попут дербија та психолошка предност је можда и кључна, највише утиче на ваш перформанс, на оно што ћете да прикажете на терену. А, то није лако...

Постоји само један сан. 

- Нема ту пуно времена за причу, али сви ми који смо прошли школу имамо један циљ, боље речено – један сан. Желимо да играмо за Партизан, то нам је примарна жеља, играчки сан. Не сањамо ни о Барселони, Јунајтеду или Ситију, сањамо искључиво да будемо првотимци и носимо игру клуба у коме смо одрасли. Говорим у своје име, без жеље да се истичем, али могу да кажем и у име момака који су имали сличан пут, од малих ногу смо црно-бели, заволели смо клуб као своју кућу и желимо да му помогнемо сада када можда није лак, једноставан моменат. Али имамо наду у боље сутра и да надамо се да ћемо допринети да клуб поново осваја трофеје и успешно игра у европским такмичењима – закљујуче Никола Симић.