"Deca iz škole ne sanjaju o Barsi i Sitiju, sanjaju samo o dresu Partizana"

Jedan od nekolicine koji su dobili šansu jeste Nikola Simić. Defanzivac je redovan član crno-belog tima, a o svom početku u seniorskom fudbalu govorio je za Telegraf. 

Prvu šansu je dobio na pripremama u Sloveniji. 

- Sećam se i danas te prve utakmice na pripremama u Sloveniji. Prvo sam imao tremu nekoliko dana na treninzima, jer sam došao u najjaču selekciju, a zatim me je okovala i na meču na kome sam dobio priliku. Da budem iskren, nisam se proslavio, ali nisam ni potonuo, prihvatio sam da je to samo iskustvo više za mene, da moram više i napornije da radim u mesecima koji slede kako bih bio spreman za seniorski fudbal. Dobio sam tada podršku i od saigrača i od trenera i to me je držalo, a postao sam svestan da je razlika između omladinskog i seniorskog fudbala velika, te sam zbog fizičkih manjkavosti tada vraćen u među vršnjake. Na tome sam upravo radio mesecima unazad, uz to sam počeo da treniram sa prvim timom i bilo mi je od zime mnogo lakše da se adaptiram i pariram iskusnijim fudbalerima, odnosno da steknem samopouzdanje koje je takođe važan faktor, pogotovo za nas odbrambene igrače. Sada je sve u najboljem redu, osećam se odlično, željno čekam i koristim svaki minut na terenu - počeo je Simić. 

Spreman je dočekao debi. 

- Razmišljao sam o tome mesecima unazad, pripremao sam se fizički, ali i mentalno za sve što me očekuje. Kada se prilika ukazala bio sam spreman i trudio sam se da igram što jednostavnije, da ostanem miran i fokusiran. Mala trema je nestala posle nekoliko minuta i posle sam isključivo mislio na utakmicu, a trener Blagojević mi je pružio priliku i u mečevima koji su usledili, što je možda i potvrda da sve ide u pravom smeru, da sam stekao neko poverenje stručnog štaba. Sve što dolazi zavisi isključivo od mene, svestan sam toga, od rada na treninzima, od utiska koji ostavim na utakmicama, u zavisnosti i od minutaže. U svakom slučaju, izuzetno sam motivisan da, pre svega, pomognem Partizanu, da učim uz iskusnije saigrače i trenera, ali i da se lično afirmišem.

Ne razmišlja mnogo daleko... 

- Više sam fokusiran na kratkoročne ciljeve, na sezonu koja još traje, treninge, utakmice koje su preostale. Ne gledam tako daleko u budućnost, jer u fudbalu se sve brzo menja. Potrudiću se da do kraja takmičenja izborim što više minuta na terenu, da steknem rutimu, iskustvo, kako bi mi bilo lakše da se nosim sa izazovima. Voleo bih, naravno, da mi deca Partizana budemo nosioci igre u budućnosti, jer osećamo klub na pravi način, naučeni smo od detinjstva šta nam je obaveza. Videćemo ipak šta nosi budućnost, naredna sezona... - rekao je Simić. 

Štoper je prošao sve selekcije crno-belih. 

- Ponosan sam na činjenicu da sam u Partizanu od prvog dana, otkako sam počeo da treniram fudbal. Radio sam sa trenerima Nikolom Grubješićem, Dušanom Mileusnićem, Nenadom Neškovićem, Đorđijem Ćetkovićem u dva navrata, eto sada sarađujemo i u prvom timu, Milošem Bogunovićem. Nešom Stojakovićem i na kraju Milanom Smiljanićem. Svima sam jednako zahvalan za fudbalski razvoj, put koji sam prošao, koji nije lak i jednostavan, ali na kraju je došla nagrada u vidu prvog tima. Tek sada sledi dokazivanje, trudim se da učim uz trenera Blagojevića, da koristim minutažu kada je dobijem i izgradim neki svoj put i, da znate, nisam jedini, recimo, Vanja Dragojević i Ognjen Ugrešić su u Partizanu čak od “beba”, ostali momci su takođe prošli školu i svi želimo isto: da igramo, budemo nosioci i osvajamo trofeje.

Ističe dvojicu igrača kada su u pitanju uzori. 

- Ako pričamo u Partizanu, Nikola Milenković je neko na koga se ugladam i voleo bih da imam sličan fudbalski put. Dete je kluba, potom se dokazao u prvom timu, osvojio duplu krunu, nastavio sam odličnim igrama u Italiji i Engleskoj, kao i u reprezentaciji Srbije, pritom ostao skoman, pravi primer. Ukoliko bih birao internacionalca koji me fascinira, to je Virdžil Van Dajk. Radi se o fudbaleru koji je “hladan” na terenu, izgleda kao da ne oseća pritisak i shodno tome donosi prave odluke, što je izuzetno teško na tom nivou. Sličan je, čini mi se, i van terena, deluje skromno, prizemno i bio bih presrećan da mogu da ostavrim makar deo toga - kaže Simić. 

Dobio je šansu i u večitom derbiju. 

- Moram da priznam da sam u prvoj utakmici sa najvećim rivalom osećao pritisak u prvim minutima. Bio sam nekako izgubljen, kompletna atmosfera, navijači, važnost meča, sve je uticalo. Ipak, posle nekoliko minuta sam se samo “isključio” i više nisam obraćao pažnju ni na šta sem na teren i obaveze. Čuo sam samo saigrače, savete koje mi daju i ništa drugo mi nije odvlačilo fokus. U drugom derbiju sam ušao sa klupe iznenada, što je možda i teže, ali sam se lično osećao bolje, spremnije nego u prethodom duelu sa Zvezdom. Nisam osećao pritisak, čini mi se i da sam sa loptom bio bolji, sa više samopouzdanja. Upravo zato sam i pomenuo Milenkovića i Van Dajka kao fudbalske uzore, jer u utakmicama poput derbija ta psihološka prednost je možda i ključna, najviše utiče na vaš performans, na ono što ćete da prikažete na terenu. A, to nije lako...

Postoji samo jedan san. 

- Nema tu puno vremena za priču, ali svi mi koji smo prošli školu imamo jedan cilj, bolje rečeno – jedan san. Želimo da igramo za Partizan, to nam je primarna želja, igrački san. Ne sanjamo ni o Barseloni, Junajtedu ili Sitiju, sanjamo isključivo da budemo prvotimci i nosimo igru kluba u kome smo odrasli. Govorim u svoje ime, bez želje da se ističem, ali mogu da kažem i u ime momaka koji su imali sličan put, od malih nogu smo crno-beli, zavoleli smo klub kao svoju kuću i želimo da mu pomognemo sada kada možda nije lak, jednostavan momenat. Ali imamo nadu u bolje sutra i da nadamo se da ćemo doprineti da klub ponovo osvaja trofeje i uspešno igra u evropskim takmičenjima – zakljujuče Nikola Simić.