"ЧИЗМА ГЛАВУ ЧУВА" или: Како је српски фудбал нашао уточиште у земљи европских првака
Честа српска реченица "Добар је он за Калчо" добила је доста смисла у последње време.
Ми Срби често умемо за себе да кажемо да нас други цене више него што ценимо сами себе. У случају фудбалске игре то није баш најтачније, али може да се преформулише, сузи оквир и биће блиско истини. Наиме, Италијани нас поштују барем колико би ми сами себе требало.
ШОКАНТНА ОДЛУКА РЕАЛА: Бензему мења највећа ЗВЕЗДА Премијер лиге, цена 180 милиона (ФОТО)
МА ОСВАЈАМО: Србија је сада 10. фаворит за титулу светског првака!
ОН НАШАО... Анри каже да ВАР "убија весеље у фудбалској игри"
Серија А, заувек популарни Калчо, можда данас не вреди 600 милиона евра када говоримо о ТВ правима, можда просечни гледалац фудбала пре пребаци на сусрет Брајтона и Борнмута него на Верону и Сампдорију, али барем за Србе не би било у реду да италијански шампионат буде у сенци интересовања, јер хтели - не хтели, много му дугујемо.
Зашто? Погледајте нашу репрезентацију, имена стандардних фудбалера и називе клубова у којима играју. Двоцифрен број њих је из најјачег слоја италијанског фудбала, сви имају важне улоге у својим екипама, а занимљиво је да су на Чизму дошли као "одбачени", недовољно цењени или пак умерено талентовани фудбалери.
"Умерено талентовани" из разлога што они које медији прогласе "суперталентима" обично одмах падну под кључ најбогатијих европских клубова или бар неких осредњих премијерлигашких, а они који на мала врата дођу у Калчо, углавном шира спортска публика им није ни знала имена пре тога.
С те стране се мора рећи да Италијани вероватно и немају избора са својом наклоношћу ка српским фудбалерима, већ их третирају као јефтину радну снагу, а то им се углавном добрано исплати. Пример свих примера је Душан Влаховић који је једва добијао минуте у Партизану и као тинејџер је за свега један милион отишао у Фиорентину, а остало је историја и данас је он један од најскупљих фудбалера света, а "љубичасти" су на трансферу Србина у Јувентус узели 75 'цигли'.
Торински ганг
Задржимо се на тренутак у Торину, јер тамо је "српска база". Саша Лукић, још један изданак Партизанове школе, забележио је нешто више наступа за црно-беле него Влаховић, међутим истини за вољу, није показао ни назнаке да би једног дана могао постати репрезентативна опција, а камоли један од камена темељаца националног тима, што је апсолутно постао.
У њему је Торино видео оно што навијачи нису, али навијачи и нису ту да то виде, јер њихово око је голо око, дакле опет је струка заказала и великан из Хумске се за 1.7 милиона ослободио услуга Лукића ког су славни "бикови" чекали годинама, послали на позајмицу у Леванте једну сезону и на крају добили готов, свој продукт и незамењивог везисту.
Слична је прича са Вањом Милинковић-Савићем који је годинама познат на нашим просторима, био је чак првак света са У20 репрезентацијом, али иако вансеријских физичких предиспозиција, опет је увек одисао одређеном несигурношћу. У Торину је добио времена, постепено све више шанси и развио се, те са својих 25 година сада је вероватно најбољи чувар мреже ког Србија има.
Трећи Србин тренутно у мање трофејном торинском клубу је Немања Радоњић, момак који је погубио много конаца након Црвене звезде и прилике да игра или није ни добијао или је добијао минимално у Француској, Немачкој и Португалији, а летос је као играч погодан за рехабилитацију појачао "бикове" и све више показује зашто је својевремено био један од најдаровитијих момака ових простора.
Последњи и не најмање важан члан торинске банде је Филип Костић. Као и Влаховић сада је и он члан Јувентуса, а од остатка 'ганга' разликује га свакако фаза каријере у којој је настанио Италију. Коле је као играч на врхунцу способности и славе стигао у Јуве, био је освајач и најбољи играч претходне сезоне у Лиги Европе, а "стара дама" је баш у њему видела решење за посртаје клуба у офанзивном делу и надамо се да ће се то решење показати исправним. У сваком случају, симптоматично је како су баш за Србином посегнули у својој мисији "оживљавања".
СМС и боја пурпура
Влаховић је тренутно једна од две најсјајније српска звезда на Апенинском полуострву, а не смемо заборавити ко је друга и ко је то већ годинама. Сергеј Милинковић-Савић је момак са два презимена и 102 потенцијална трансфера сваког лета, али најбитније је оно што показује већ седам година на терену и ту му нема равног на средини терена. У Лацио је стигао као светски омладински првак и дечко који обећава, а оно што је обећавао то је и испунио, не постоји идеални тим лиге који се може саставити а да се не нађе места за Сергеја на средишту игралишта. Да је Италијан, сасвим сигурно би већ имао 60-70 наступа у репрезентацији, али и у српској му је цифра све респектабилнија и поред опструкција које је имао пред претходни Мундијал.
Селимо се у Фиренцу. Тамо нас представљају два редовна репрезентативца, један је стигао 'влаховићевским', а други 'радоњићевским' путем. Никола Миленковић је такође из Партизана 'за тепсију рибе' потписао 2017. уговор са Фиорентином и у међувремену постао један од најстабилнијих штопера лиге, редовно се прича о његовом трансферу у неког од гиганата Апенина и питање је тренутка када ће до тога доћи и када ће овај и даље млади дефанзивац постати један шраф у борби за Скудето. Видећемо и које екипе.
Лука Јовић је други стандардни Пиксијев војник који пољуљано самопоуздање и протраћене године покушава да врати у Италији, почео је поготком, после успорио, но ако постоји клуб који може да га врати на прави колосек, то је Виола. Трећи адут Винћенца Италијана из наше земље и повремени репрезентативац јесте Алекса Терзић, који такође није стигао да заигра прави фудбал у Србији, Црвена звезда га се лако ослободила, а после позајмице у Емполију и повратка у пурпурни дрес природно је очекивати да ће бити све стандарднији.
Верона - Ђенова, празник српског фудбала
Филип Ђуричић не пропушта окупљања репрезентације уколико није повређен (што нажалост није ретко), а у Италији је пронашао уточиште још 2016. и правио разлику у Сампдорији, Беневенту, Сасуолу, сада опет у Сампдорији, пронашао себе у тактичким замислима разних стручњака 'жабаријанерске школе' и самим тим Пиксију олакшао посао у националном тиму. Ђуричић је играч ког је селектор можда и највише 'шетао' по позицијама, а овај му је увек увраћао квалитетним партијама.
Сад два суграђанина Ромеа и Јулије. За Дарка Лазовића се слично може рећи као за Ђуричића, с тим што је Дарко оставио значајан траг у српском фудбалу и Црвеној звезди пре одласка, а онда су његове квалитете знали добро да уобличе, прошире у Италији где обитава већ седам година, већ неко време у Верони и у том периоду мало је стандарднијих крилних играча у целом такмичењу.
Последњи и никако најмање важан, Иван Илић је недавно у мечу против Норвешке показао да је већ сад одлична алтернатива за СМС-а, а да ће доћи време када ће се њему тражити алтернативе. Питање да ли би такву зрелост тако брзо достигао овај 21-годишњак да је остао у Црвеној звезди, а нарочито да је грејао клупе или трибине у неким снажнијим клубовима од Вероне. Овако је нашао сјајну средину за свој развојни пут, а Хелас је тим који се ретко бори и за Европу и за опстанак, самим тим је слобода у игри, идејама, стратегији нешто већа и дала је простора младом Србину да већ сада изгледа далеко искусније него што заправо јесте.
Чизма главу чува
"Чизма главу чува, а шубара улепшава" је још једна стара српска изрека и њен први део се може применити и на случај наших фудбалских ведета. Наиме, позната је прича како играчи, нарочито српски играчи, умеју да полете, дигну нос или занемаре радне обавезе када 'улете у кеш', а разлог зашто свакако морају да остану мирне главе у Италији јесте што тамо и нема много кеша.
Ако изузмемо Влаховића, сви наведени фудбалери нису за импозантне своте потписали за своје клубове, а ако у нечију радну етику и пожртвовање не смемо никад сумњати то је Душан Силни Влаховић, тако да ни ту немамо проблема. А остали, они играју за разумне цифре, а у исто време у једној од конкурентних европских лига, свакако у топ 3 или 4 најелитније. Па идеална комбинација.
Задовољство пословања
Италијани су дакле увукли своју тактичку надмоћ у главе наших репрезентативаца, научили их дисциплини, стратешким замислима разних врста, а и понеким триковима какве само људи науљене косе имају, а онда нам их пошаљу неколико пута годишње у Стару Пазову и ми немамо куд него да кажемо "хвала". Такође, не смемо заборавити да је у питању земља актуелних европских шампиона, да готово цео Манћинијев тим игра у Италији и да се сви ти наведени апенински квалитети не смеју занемарити ни у модерном фудбалу иако су многи мишљења да су небески дани шутирања лопте на Чизми одавно за нама.
А и који то други фудбалери показују толико љубави за национални дрес, ако не италијански? Када српски играчи виде своје клупске колеге како певају химну до последњег атома снаге у грлу и када онда исцеде и капи зноја које немају представљајући свој народ... па сигурно би се осећали помало ружно да они не ураде исто то кад дође њихова шанса под српском заставом.
Можда и Пиксија не зову случајно "Мистер"...
БОНУС ВИДЕО: Погледајте мађионичарски трик Светислава Пешића