"ČIZMA GLAVU ČUVA" ili: Kako je srpski fudbal našao utočište u zemlji evropskih prvaka
Česta srpska rečenica "Dobar je on za Kalčo" dobila je dosta smisla u poslednje vreme.
Mi Srbi često umemo za sebe da kažemo da nas drugi cene više nego što cenimo sami sebe. U slučaju fudbalske igre to nije baš najtačnije, ali može da se preformuliše, suzi okvir i biće blisko istini. Naime, Italijani nas poštuju barem koliko bi mi sami sebe trebalo.
ŠOKANTNA ODLUKA REALA: Benzemu menja najveća ZVEZDA Premijer lige, cena 180 miliona (FOTO)
MA OSVAJAMO: Srbija je sada 10. favorit za titulu svetskog prvaka!
ON NAŠAO... Anri kaže da VAR "ubija veselje u fudbalskoj igri"
Serija A, zauvek popularni Kalčo, možda danas ne vredi 600 miliona evra kada govorimo o TV pravima, možda prosečni gledalac fudbala pre prebaci na susret Brajtona i Bornmuta nego na Veronu i Sampdoriju, ali barem za Srbe ne bi bilo u redu da italijanski šampionat bude u senci interesovanja, jer hteli - ne hteli, mnogo mu dugujemo.
Zašto? Pogledajte našu reprezentaciju, imena standardnih fudbalera i nazive klubova u kojima igraju. Dvocifren broj njih je iz najjačeg sloja italijanskog fudbala, svi imaju važne uloge u svojim ekipama, a zanimljivo je da su na Čizmu došli kao "odbačeni", nedovoljno cenjeni ili pak umereno talentovani fudbaleri.
"Umereno talentovani" iz razloga što oni koje mediji proglase "supertalentima" obično odmah padnu pod ključ najbogatijih evropskih klubova ili bar nekih osrednjih premijerligaških, a oni koji na mala vrata dođu u Kalčo, uglavnom šira sportska publika im nije ni znala imena pre toga.
S te strane se mora reći da Italijani verovatno i nemaju izbora sa svojom naklonošću ka srpskim fudbalerima, već ih tretiraju kao jeftinu radnu snagu, a to im se uglavnom dobrano isplati. Primer svih primera je Dušan Vlahović koji je jedva dobijao minute u Partizanu i kao tinejdžer je za svega jedan milion otišao u Fiorentinu, a ostalo je istorija i danas je on jedan od najskupljih fudbalera sveta, a "ljubičasti" su na transferu Srbina u Juventus uzeli 75 'cigli'.
Torinski gang
Zadržimo se na trenutak u Torinu, jer tamo je "srpska baza". Saša Lukić, još jedan izdanak Partizanove škole, zabeležio je nešto više nastupa za crno-bele nego Vlahović, međutim istini za volju, nije pokazao ni naznake da bi jednog dana mogao postati reprezentativna opcija, a kamoli jedan od kamena temeljaca nacionalnog tima, što je apsolutno postao.
U njemu je Torino video ono što navijači nisu, ali navijači i nisu tu da to vide, jer njihovo oko je golo oko, dakle opet je struka zakazala i velikan iz Humske se za 1.7 miliona oslobodio usluga Lukića kog su slavni "bikovi" čekali godinama, poslali na pozajmicu u Levante jednu sezonu i na kraju dobili gotov, svoj produkt i nezamenjivog vezistu.
Slična je priča sa Vanjom Milinković-Savićem koji je godinama poznat na našim prostorima, bio je čak prvak sveta sa U20 reprezentacijom, ali iako vanserijskih fizičkih predispozicija, opet je uvek odisao određenom nesigurnošću. U Torinu je dobio vremena, postepeno sve više šansi i razvio se, te sa svojih 25 godina sada je verovatno najbolji čuvar mreže kog Srbija ima.
Treći Srbin trenutno u manje trofejnom torinskom klubu je Nemanja Radonjić, momak koji je pogubio mnogo konaca nakon Crvene zvezde i prilike da igra ili nije ni dobijao ili je dobijao minimalno u Francuskoj, Nemačkoj i Portugaliji, a letos je kao igrač pogodan za rehabilitaciju pojačao "bikove" i sve više pokazuje zašto je svojevremeno bio jedan od najdarovitijih momaka ovih prostora.
Poslednji i ne najmanje važan član torinske bande je Filip Kostić. Kao i Vlahović sada je i on član Juventusa, a od ostatka 'ganga' razlikuje ga svakako faza karijere u kojoj je nastanio Italiju. Kole je kao igrač na vrhuncu sposobnosti i slave stigao u Juve, bio je osvajač i najbolji igrač prethodne sezone u Ligi Evrope, a "stara dama" je baš u njemu videla rešenje za posrtaje kluba u ofanzivnom delu i nadamo se da će se to rešenje pokazati ispravnim. U svakom slučaju, simptomatično je kako su baš za Srbinom posegnuli u svojoj misiji "oživljavanja".
SMS i boja purpura
Vlahović je trenutno jedna od dve najsjajnije srpska zvezda na Apeninskom poluostrvu, a ne smemo zaboraviti ko je druga i ko je to već godinama. Sergej Milinković-Savić je momak sa dva prezimena i 102 potencijalna transfera svakog leta, ali najbitnije je ono što pokazuje već sedam godina na terenu i tu mu nema ravnog na sredini terena. U Lacio je stigao kao svetski omladinski prvak i dečko koji obećava, a ono što je obećavao to je i ispunio, ne postoji idealni tim lige koji se može sastaviti a da se ne nađe mesta za Sergeja na središtu igrališta. Da je Italijan, sasvim sigurno bi već imao 60-70 nastupa u reprezentaciji, ali i u srpskoj mu je cifra sve respektabilnija i pored opstrukcija koje je imao pred prethodni Mundijal.
Selimo se u Firencu. Tamo nas predstavljaju dva redovna reprezentativca, jedan je stigao 'vlahovićevskim', a drugi 'radonjićevskim' putem. Nikola Milenković je takođe iz Partizana 'za tepsiju ribe' potpisao 2017. ugovor sa Fiorentinom i u međuvremenu postao jedan od najstabilnijih štopera lige, redovno se priča o njegovom transferu u nekog od giganata Apenina i pitanje je trenutka kada će do toga doći i kada će ovaj i dalje mladi defanzivac postati jedan šraf u borbi za Skudeto. Videćemo i koje ekipe.
Luka Jović je drugi standardni Piksijev vojnik koji poljuljano samopouzdanje i protraćene godine pokušava da vrati u Italiji, počeo je pogotkom, posle usporio, no ako postoji klub koji može da ga vrati na pravi kolosek, to je Viola. Treći adut Vinćenca Italijana iz naše zemlje i povremeni reprezentativac jeste Aleksa Terzić, koji takođe nije stigao da zaigra pravi fudbal u Srbiji, Crvena zvezda ga se lako oslobodila, a posle pozajmice u Empoliju i povratka u purpurni dres prirodno je očekivati da će biti sve standardniji.
Verona - Đenova, praznik srpskog fudbala
Filip Đuričić ne propušta okupljanja reprezentacije ukoliko nije povređen (što nažalost nije retko), a u Italiji je pronašao utočište još 2016. i pravio razliku u Sampdoriji, Beneventu, Sasuolu, sada opet u Sampdoriji, pronašao sebe u taktičkim zamislima raznih stručnjaka 'žabarijanerske škole' i samim tim Piksiju olakšao posao u nacionalnom timu. Đuričić je igrač kog je selektor možda i najviše 'šetao' po pozicijama, a ovaj mu je uvek uvraćao kvalitetnim partijama.
Sad dva sugrađanina Romea i Julije. Za Darka Lazovića se slično može reći kao za Đuričića, s tim što je Darko ostavio značajan trag u srpskom fudbalu i Crvenoj zvezdi pre odlaska, a onda su njegove kvalitete znali dobro da uobliče, prošire u Italiji gde obitava već sedam godina, već neko vreme u Veroni i u tom periodu malo je standardnijih krilnih igrača u celom takmičenju.
Poslednji i nikako najmanje važan, Ivan Ilić je nedavno u meču protiv Norveške pokazao da je već sad odlična alternativa za SMS-a, a da će doći vreme kada će se njemu tražiti alternative. Pitanje da li bi takvu zrelost tako brzo dostigao ovaj 21-godišnjak da je ostao u Crvenoj zvezdi, a naročito da je grejao klupe ili tribine u nekim snažnijim klubovima od Verone. Ovako je našao sjajnu sredinu za svoj razvojni put, a Helas je tim koji se retko bori i za Evropu i za opstanak, samim tim je sloboda u igri, idejama, strategiji nešto veća i dala je prostora mladom Srbinu da već sada izgleda daleko iskusnije nego što zapravo jeste.
Čizma glavu čuva
"Čizma glavu čuva, a šubara ulepšava" je još jedna stara srpska izreka i njen prvi deo se može primeniti i na slučaj naših fudbalskih vedeta. Naime, poznata je priča kako igrači, naročito srpski igrači, umeju da polete, dignu nos ili zanemare radne obaveze kada 'ulete u keš', a razlog zašto svakako moraju da ostanu mirne glave u Italiji jeste što tamo i nema mnogo keša.
Ako izuzmemo Vlahovića, svi navedeni fudbaleri nisu za impozantne svote potpisali za svoje klubove, a ako u nečiju radnu etiku i požrtvovanje ne smemo nikad sumnjati to je Dušan Silni Vlahović, tako da ni tu nemamo problema. A ostali, oni igraju za razumne cifre, a u isto vreme u jednoj od konkurentnih evropskih liga, svakako u top 3 ili 4 najelitnije. Pa idealna kombinacija.
Zadovoljstvo poslovanja
Italijani su dakle uvukli svoju taktičku nadmoć u glave naših reprezentativaca, naučili ih disciplini, strateškim zamislima raznih vrsta, a i ponekim trikovima kakve samo ljudi nauljene kose imaju, a onda nam ih pošalju nekoliko puta godišnje u Staru Pazovu i mi nemamo kud nego da kažemo "hvala". Takođe, ne smemo zaboraviti da je u pitanju zemlja aktuelnih evropskih šampiona, da gotovo ceo Manćinijev tim igra u Italiji i da se svi ti navedeni apeninski kvaliteti ne smeju zanemariti ni u modernom fudbalu iako su mnogi mišljenja da su nebeski dani šutiranja lopte na Čizmi odavno za nama.
A i koji to drugi fudbaleri pokazuju toliko ljubavi za nacionalni dres, ako ne italijanski? Kada srpski igrači vide svoje klupske kolege kako pevaju himnu do poslednjeg atoma snage u grlu i kada onda iscede i kapi znoja koje nemaju predstavljajući svoj narod... pa sigurno bi se osećali pomalo ružno da oni ne urade isto to kad dođe njihova šansa pod srpskom zastavom.
Možda i Piksija ne zovu slučajno "Mister"...
BONUS VIDEO: Pogledajte mađioničarski trik Svetislava Pešića