МОРАМО ДА ВЕРУЈЕМО У УСПЕХ! Прве речи Вељка Пауновића по доласку у Србију
Нови селектор Орлова Вељко Пауновић стигао је у Београд и у Спортском центру у Старој Пазови задужио опрему фудбалске репрезентације Србије.
Пред њим је тежак, готово немогућ задатак, да у преостале две утакмице квалфикација за Светско првенство против Енглеске и Летоније избори пласман у бараж и наду за одлазак на Мундијал следеће године.
-Од краја 2015. године, скоро десет година нисам био у Спортском центру у Старој Пазови. Осећам се пријатно као и тада. Много лепих сећања… мало сам узбуђен. Драго ми је што у Спортском центру видим људе са којима сам и тада сарађивао, што су и даље у Савезу и што имамо прилику да поново будемо део заједничке мисије и новог задатка – видно узбуђен почиње причу за сајт ФСС човек који на клупу репрезентације долази у веома деликатном тренутку, када шансе за одлазак на Светско првенство постоје, али зависе и од других резултата - биле су прве речи Вељка Пауновића речене у интервјуу за званичан сајт ФСС.
Колико вам је било важно да у овим околностима покажете да патриотизам има предност над свим другим изазовима у каријери?
-Прилика не бира тренутак, али се ова указала у моменту када је остало упражњено место селектора. Ја сам управо завршио један пројекат и отворила се могућност. Није било пуно времена, одлука је морала брзо да се донесе. Коцкице су се поклопиле. Моја дужност је била да одговорим на позив што је брже могуће, да дођем у Београд и ставим се на располагање репрезентацији.
Како сте доживели позив ФСС – као изазов, обавезу или емотивну дужност?
-Све то у некој одређеној мери. Од малена сам привржен репрезентацији. Био сам играч, репрезентативац, али нисам остварио сан да одиграм онолико утакмица за државни тим колико сам желео. Као тренер и селектор, тај осећај се враћа. Превасходно због ових момака који се налазе на фотографији иза нас – са Новог Зеланда. Можда је ово и последња прилика да се поново нађемо на заједничком задатку, као пре десет година. Нисам смео да је пропустим. У очима јавности ово је тежак задатак, али знам да постоји група момака који знају како се побеђује и знају како да пловимо кроз ове немирне воде. То ми улива сигурност да ћемо направити заједништво и све што је потребно за успех. Идемо свим срцем.
Познати сте по томе да верујете у тим, чак и када су околности тешке. Како ту енергију преносите на играче?
"Полазим увек од себе. Аутентичност, вера у себе. Када верујете у оно што радите и у људе који вас окружују, нема потребе да тражите велике речи и извор мотивације. То постаје природно стање сигурности и самопоуздања које се преноси на целу екипу".
Када се осврнете на 2015. и светско злато са омладинцима — шта из тог искуства можете да пренесете сада, на сениорски тим?
-Готово да не прође месец, а да не погледам неки видео са Новог Зеланда. Увек сам имао живу слику да ћемо једног дана поново сарађивати. Никада нисам заборавио те момке, ни одакле смо кренули. После тог Светског првенства направио сам један клип — наш пут до трофеја. Гледао сам га често, и данас, кад га се сетим, увек ме обузме исто узбуђење. Радујем се што ћу сарађивати и са неким момцима који нису део те генерације, али такође поседују шампионски потенцијал.
Какве су биле реакције тих играча када сте им јавили да поново преузимате репрезентацију?
-Осетио сам узбуђење и понос. Жао ми је што је неколико њих повређено и нису могли да се одазову позиву, а веома су битни за групу, битни за концепцију тима, како у техничком и тактичком, тако и у људском смислу. Али реакције су биле дивне. Тих десет година смо остали у контакту — бодрили се током повреда, честитали једни другима на успесима, делили тренутке. Чуо сам од Бате Мирковића који је водио репрезентацију у Андори да су момци и даље сјајни професионалци, да се међусобно поштују, верују једни другима, да их и даље краси онај исти ентузијазам. Сећам се када смо се опраштали после Новог Зеланда, рекао сам им да бих волео те вредности да задрже шта год да се деси у њиховим каријерама. Зато ме је Батина информација силно обрадовала. Поносан сам на њих"
Први ривал је Енглеска, потом Летонија — два потпуно различита изазова. Како приступате припреми?
-Прва утакмица је увек најважнија. Максимално смо фокусирани на Енглеску — репрезентацију која је већ обезбедила пласман и доминирала током квалификација. Нису примили ниједан гол, њихови нападачи нису имали милости. Биће то најтежи могући противник. Али у фудбалу је увек 11 на 11. Срце, вера и припрема често праве разлику. Желимо да будемо храбри, паметни, организовани и да верујемо до краја.
Ваш отац, Благоје Пауновић, био је део репрезентације која је 1968. године у Фиренци забележила последњу победу у дуелима са Енглеском.
-Да, и председник Џајић је тада постигао гол. Сећам се тих снимака, слушао сам татине приче. То је био велики дан за наш фудбал. Енглеска је тада била актуелни светски шампион. Победили смо их тада – хајде да дамо све од себе и сада. Фудбал увек пружа нову шансу, а на нама је да будемо вредни и достојни да је заслужимо.
Шта за вас представља "српски фудбалски идентитет“ – нешто што треба да се види на терену?
-Да будемо организовани, дисциплиновани, храбри и да покажемо свој таленат. То су четири стуба. Редослед није битан, увек један од њих дође више до изражаја. Тек кад спојите сва четири, добијате ионај пети, у фудбалу можда и најважнији – право дасе срећа окрене на вашу страну. Знам из личног искуства, што играчког, што тренерског, у великим утакмицама срећа може бити пресудан фактор, али само ако сте испунили претходна четири предуслова.
Ако бисте морали у једној реченици да опишете своју тренутну мисију на кормилу репрезентације, како би она гласила?
-Имали смо слоган на Новом Зеланду, а важи и данас: Бог своје најтеже мисије даје својим најбољим изабраницима.
Шта бисте пред излазак на Вембли поручили играчима, а шта навијачима, који увек очекују више и никада се не предају?
-Порука је иста за све: да верујемо једни у друге, да дамо све од себе и да не одустајемо ниједног тренутка. Да будемо најбоља верзија себе и да верујемо у успех – у саиграча, у групу и у подвиг који јуримо заједно - јасан је Пауновић.