Супруга Диога Жоте није желела у црном да дође на сахрану - ево зашто! У БЕЛОМ ОДЕЛУ је изразила тугу

Ова субота у Португалу посебно је тужна и обојена тамним тоновима, јер се на вечни починак испраћа Диого Жота.

Последње збогом фудбалеру чије име није само симбол спортског талента, већ и људске топлине, оданости и искрене емоције. На гробљу у предграђу Лисабона окупио се велики број људи – породица, пријатељи, саиграчи из тима и репрезентације, бивши тренери, навијачи, али и обични грађани, потресени његовом изненадном и прераном смрћу.

Диого Жота погинуо је у саобраћајној несрећи заједно са рођеним братом, оставивши неизбрисив траг у португалском и светском фудбалу, али и празнину у срцима свих који су га познавали и волели. Његова смрт потресла је не само Португал, већ и међународну спортску јавност. Од Ливерпула до Порта, са стадиона широм Европе стизале су поруке саучешћа, тишина и аплаузи у његову част.

Супруга у белом – дирљив гест љубави

У мору туге и црнила, оно што је многима привукло пажњу је појављивање фудбалерове супруге. Љубав његовог живота, његова Рут, мајка његово троје деце, на његов последњи испраћај дошла је у белом.

Без црнине, без вела туге. Само једноставна, бела мајица и панталоне. Тишина која је завладала када се појавила била је одговор на емоцију коју није могуће изговорити речима.

Симболика беле боје

У португалској култури ношење беле одеће на сахранама није уобичајено, али ни забрањено. Нема верског нити народног обичаја који то налаже. Ипак, Жотина супруга свесно је изабрала бело – као лични израз поштовања и симбол њихове љубави.

Њена појава дирнула је све присутне. Обучена у бело, стајала је крај сандука у тишини, без речи, са погледом који је носио дубоку тугу, али и неизмерну снагу. Неки су тихо брисали сузе, други су склањали поглед – али нико није остао равнодушан.

Иако је у многим културама црна боја симбол жалости, бол се не изражава увек тамним тоновима. Када неко одлучи да обуче бело на сахрану, то није чин традиције, већ дубоко личан и снажан емотивни гест. Бело, боја светлости, невиности и духовне чистоће, у овом контексту постаје симбол живота – не смрти.

То је начин да се не оплакује само губитак, већ и слави оно што је особа била: њена доброта, чистота, љубав коју је давала. Ношењем беле боје, особа показује веру у вечност, у душу, у оно што је невидљиво, али траје. 

То није порицање туге – већ тихо поштовање и достојанствен опроштај.

Диого Жота испраћен је на свој вечни починак. Окружен породицом, пријатељима, саиграчима и хиљадама оних који су га волели, отишао је са овог света онако како је и живео – достојанствено, тихо, а дубоко у срцима свих.

Док год постоји сећање, док год има оних који га памте и воле, Диого Жота никада неће заиста отићи.