Supruga Dioga Žote nije želela u crnom da dođe na sahranu - evo zašto! U BELOM ODELU je izrazila tugu

Ova subota u Portugalu posebno je tužna i obojena tamnim tonovima, jer se na večni počinak ispraća Diogo Žota.

Poslednje zbogom fudbaleru čije ime nije samo simbol sportskog talenta, već i ljudske topline, odanosti i iskrene emocije. Na groblju u predgrađu Lisabona okupio se veliki broj ljudi – porodica, prijatelji, saigrači iz tima i reprezentacije, bivši treneri, navijači, ali i obični građani, potreseni njegovom iznenadnom i preranom smrću.

Diogo Žota poginuo je u saobraćajnoj nesreći zajedno sa rođenim bratom, ostavivši neizbrisiv trag u portugalskom i svetskom fudbalu, ali i prazninu u srcima svih koji su ga poznavali i voleli. Njegova smrt potresla je ne samo Portugal, već i međunarodnu sportsku javnost. Od Liverpula do Porta, sa stadiona širom Evrope stizale su poruke saučešća, tišina i aplauzi u njegovu čast.

Supruga u belom – dirljiv gest ljubavi

U moru tuge i crnila, ono što je mnogima privuklo pažnju je pojavljivanje fudbalerove supruge. Ljubav njegovog života, njegova Rut, majka njegovo troje dece, na njegov poslednji ispraćaj došla je u belom.

Bez crnine, bez vela tuge. Samo jednostavna, bela majica i pantalone. Tišina koja je zavladala kada se pojavila bila je odgovor na emociju koju nije moguće izgovoriti rečima.

Simbolika bele boje

U portugalskoj kulturi nošenje bele odeće na sahranama nije uobičajeno, ali ni zabranjeno. Nema verskog niti narodnog običaja koji to nalaže. Ipak, Žotina supruga svesno je izabrala belo – kao lični izraz poštovanja i simbol njihove ljubavi.

Njena pojava dirnula je sve prisutne. Obučena u belo, stajala je kraj sanduka u tišini, bez reči, sa pogledom koji je nosio duboku tugu, ali i neizmernu snagu. Neki su tiho brisali suze, drugi su sklanjali pogled – ali niko nije ostao ravnodušan.

Iako je u mnogim kulturama crna boja simbol žalosti, bol se ne izražava uvek tamnim tonovima. Kada neko odluči da obuče belo na sahranu, to nije čin tradicije, već duboko ličan i snažan emotivni gest. Belo, boja svetlosti, nevinosti i duhovne čistoće, u ovom kontekstu postaje simbol života – ne smrti.

To je način da se ne oplakuje samo gubitak, već i slavi ono što je osoba bila: njena dobrota, čistota, ljubav koju je davala. Nošenjem bele boje, osoba pokazuje veru u večnost, u dušu, u ono što je nevidljivo, ali traje. 

To nije poricanje tuge – već tiho poštovanje i dostojanstven oproštaj.

Diogo Žota ispraćen je na svoj večni počinak. Okružen porodicom, prijateljima, saigračima i hiljadama onih koji su ga voleli, otišao je sa ovog sveta onako kako je i živeo – dostojanstveno, tiho, a duboko u srcima svih.

Dok god postoji sećanje, dok god ima onih koji ga pamte i vole, Diogo Žota nikada neće zaista otići.