КОЛИКО ВЕЛИКЕ ЗВЕЗДЕ ОДМАЖУ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈИ? Зашто су Јокић, Дончић и Јанис (пре)рано испали и ко је то остао?
(Не)очекивано?
Никад јачи Евробаскет, три суперзвезде на првенству, биће велика борба за МВП-а, нико са њима тројицом не може да се мери...Епилог? Ни једна од три земље у којима играју суперстарови неће се борити за медаље. Једној од тих репрезентација (нашој) домет је био осмина финала, док су преостале две на једвите јаде добациле до четвртфинала, а ту...капитулација. Још један епилог - За успех није потребна велика звезда, потребан је тим!
ЗАШТО СМО ДОЖИВЕЛИ ДЕБАКЛ? Пешићеве одлуке, треба ли нам уопште Јокић, безгрешна управа и "ја кривац"
ДАН ЖАЛОСТИ У ЗЕМЉИ КОШАРКЕ: Зар је важно ко је КРИВ? Ово је последња ОПОМЕНА, јер биће још ГОРЕ
Те три звезде биле су Лука Дончић (Словенија), Јанис Адетокумбо (Грчка) и наш Никола Јокић. Сва тројица су упркос напорној сезони у НБА одлучили да лето проведу уз своје сународнике, борећи се на терену да нацији обезбеде злато и титулу првака Старог континента, али после овако ране и неочекиване елиминације, поставља се питање колико су они заправо помогли, а колико одмогли својој репрезентацији.
Према бројним анкетама, Лука Дончић био је најпопуларнији и најомиљенији играч на овогодишњем Евробаскету. Извојевана је прва позиција у најтежој групи, али се већ у осмини финала против Белгије видело да нешто не штима, да би сусрет са аутсајдером Пољском те сумње и потврдио.
Слично смо имали и са нашом селекцијом и Николом Јокићем, који је био највећа звезда у тиму, али и најбољи играч. Многи ће рећи и једини који је нешто показао, а ништа другачије није било ни у Грчкој, са физички најдоминантнијим кошаркашем данашњице Јанисом Адетокумбом.
Очигледно имати суперзвезду представља велики проблем за саму екипу. Најпре у тактичком смислу, јер се већина акција гради баш преко те звезде и ако она затаји, као да немају алтерантиву. Сваком кошаркашу, ма колико био добар, може да наиђе лош дан, може противничка одбрана да га квалитетно сачува, или се чак и повреди. И шта онда? Не сме се тим, игра и концепција градити око једног кошаркаша. Он је ту да превагне својим квалитетом, али не и да сам вуче репрезентацију до победе.
Уместо логике да он доминира, а остали прате, можда је боље користити тактику да остали играју своју игру, а тај кошаркаш индивидуалним квалитетом допринесе.
Све три селекције, Орлови, Хелени и Змајчеки испали су на идентичан начин.
Како то да су се у полуфиналу нашле екипе без супервезде, вођене искључиво тимском игром. Немци имају прилично уједначен тим, са неколико предводника, попут Дениса Шрудера, Франца Вагнера, али нису драстично одскочили од остатка, ни учинком ни "популарношћу".
Шпанце су сви отписивали пре првенства, а сада...Црвена фурија ће се борити за медаљу, без и једне велике звезде у свом тиму.
Французи изгледа имају најбољи рецепт. Они имају велику звезду, Рудија Гобера, али се у његовим рукама не налази сва "команда" на терену, већ служи као бонус, није чак ни главни играч. Ту су фантастични Еван Фурније и Томас Ертел, који ће повући када је најпотребније.
Пољаци су најбољи показатељ тимске игре. Највеће име јесте капитен Матеуш Понитка, уз "асистенцију" натурализованог Еј Џи Слотера, али улога сваког од њих је укалупљена у егалитарност и потпуну једнакост на терену.
Гледајући остварења тимова са суперзвездом и оних без, стиче се утисак да су ови други "успешнији". Словенија је пре пет година освојила наслов првака Европе без велике звезде. Горан Драгић јесте био дугогодишњи НБА играч, али је тада Дончић био млада узданица, окружена још десеторицом борбених играча једнаког квалитета и једнаке жеље за успехом.
Адетокумбо је без дилеме најбољи грчки играч у овом веку, али како то да Хелада баш са њим у тиму не стиже до успеха, а раније, када су окосница били "мање популарни" кошаркаши, Грци су били страх и трепет на Старом континенту.
Ни код нас није другачије. Сребро на Мундобаскету 2014. године и сребро са "окрњеним" саставом на Евробскету три године касније, такође без Николе Јокића, који је био "моћан зачин" репрезентације на Олимпијским играма у Рију 2016. године.
Такође, поставља се питање, колико присуство великих звезда утиче на остатак екипе. Огроман удео у свему томе имају и медији, који од колектива који чини 12 играча издвоје само једног и усмере сву пажњу ка њему. Да ли је осталих 11 чланова репрезентације мање вредно, да ли је њихов допринос медаљи и успеху мањи, да ли свако од њих своје достигнуће треба да стави само под окриље те велике звезде која се периодично одазове националном тиму.
Какав год да је играч, кошарка је колективни спорт и зато ће титулу освојити најбоље скоцкан тим, а не репрезентација са најбољим појединцима!
БОНУС ВИДЕО: Погледајте анкету ко је крив за дебакл у Берлину?
