КРАЈ КАРИЈЕРЕ: Богдановић се повукао
Један од најбољих хрватских кошаркаша у новијој историји, ако не и најбољи, Бојан Богдановић одлучио је да окачи копачке о клин и заврши своју играчку каријеру. Све је то потврдио путем свог Инстаграм профила, где је оставио емотивну поруку.
Бојан Богдановић дуго већ вуче повреду, због које није ни одиграо утакмицу од 28. априла 2024. године. Чекао је да се опорави, чекао је и нови клуб, али је одлучио да ипак не може и да је време да каже збогом са 36 година.
Од детињства у Мостару, првих корака кроз фудбал и ватерполо, овај пут је био све само не обичан. Имао сам привилегију да играм за клубове који су оставили траг у европској и НБА кошарци. Од Мостара и Зрињског, преко Реал Мадрида и Мурсије, па до Цибоне и Фенербахчеа – сваки дрес сам носио с поносом. НБА етапа донела је нови ниво изазова и искустава. Бранио сам боје Бруклин Нетса, Вашингтон Визардса, Индијана Пејсерса, Јута Џезера, Детроит Пистонса и Њујорк Никса. Свака станица оставила је траг. Сваки дрес имао је своју тежину.
- Изнад свега био је хрватски грб на грудима. Репрезентација није била само обавеза. Била је част, емоција и идентитет. Носити боје Хрватске, од кадетског до сениорског нивоа, била је највећа одговорност, али и највећи понос. Хвала тренерима, саиграчима, лекарима, навијачима, свим клубовима и свима који су на било који начин били део мог пута. Посебно хвала мојој породици. Ви сте били ослонац у сваком успону и свакој сумњи. Затварам једно поглавље, али љубав према игри остаје.
- Нисам стигао до краја. Стигао сам до друге стране почетка…
Од детињства у Мостару, првих корака кроз фудбал и ватерполо, овај пут је био све само не обичан. Имао сам привилегију да играм за клубове који су оставили траг у европској и НБА кошарци. Од Мостара и Зрињског, преко Реал Мадрида и Мурсије, па до Цибоне и Фенербахчеа – сваки дрес сам носио с поносом. НБА етапа донела је нови ниво изазова и искустава. Бранио сам боје Бруклин Нетса, Вашингтон Визардса, Индијана Пејсерса, Јута Џезера, Детроит Пистонса и Њујорк Никса. Свака станица оставила је траг. Сваки дрес имао је своју тежину.
- Изнад свега био је хрватски грб на грудима. Репрезентација није била само обавеза. Била је част, емоција и идентитет. Носити боје Хрватске, од кадетског до сениорског нивоа, била је највећа одговорност, али и највећи понос. Хвала тренерима, саиграчима, лекарима, навијачима, свим клубовима и свима који су на било који начин били део мог пута. Посебно хвала мојој породици. Ви сте били ослонац у сваком успону и свакој сумњи. Затварам једно поглавље, али љубав према игри остаје.
- Нисам стигао до краја. Стигао сам до друге стране почетка…
