ПАНТЕР О ВРЕМЕНУ ПРОВЕДЕНОМ У БЕОГРАДУ: Однос Звезде и Партизана је више од спорта

Американац са српским пасошем је причао о многим темама, а једна од главних је била и ривалство између његова два бивша клуба, Партизана и Црвене звезде.

 - Увек кажем да мораш физички да будеш тамо и осетиш то, такво је моје мишљење. Можеш ти то да видиш на интернету, да слушаш од пријатеља, тренера, али када си физички тамо пред пуном Партизановом или Звездином Ареном осетиш и разумеш магнитуду онога што људи осећају и колико је све интензивно на и изван паркета. Постоји много догађања и изван терена, поготово која се односе на публику, а ти мораш да останеш фокусиран на кошарку која и јесте главна ствар, тако да постоји много делова слагалице - започео је Пантер и одмах одговорио на поитање да ли је могуће искуство српског дербија упоредити са нечим другим. - Искрено, то није могуће. Најближе томе је оно што раде Панатианикос и Олимпијакос. Једноставно, немогуће је упоредити са било чим другим јер је однос Партизана и Црвене звезде више од спорта. Можеш да одеш на Лејкерсе против Селтикса, да говориш о Голден Стејту и Кливленду, али оно што се овде дешава не може да се упореди са нечим из НФЛ-а, МЛБ-а, НБА-а. Постоје многе друге ствари које утичу на игру које генерално нису битне, али јесу ако говоримо о утакмици. Томе доприносе навијачи, очекивања људи чији је начин живота такав да се поистовећују са својим клубом и тимом пре него што смо ми играчи били тамо, они дишу, живе за тим, културу. То је оно што прави зависност, али у исто време и ставља одређену тежину.

Осврнуо се Пантер и на чињеницу да има српски пасош, као и када га је добио.

 - То се догодило још док сам био у Црвеној звезди, нисам га добио када сам био у Партизану. Било је то пре него што нас је ковид погодио и ако се добро сећам у мојој четвртој години професионалне каријере. Био сам у Олимпијакосу код Дејвида Блета. Напустио сам их и отишао у Црвену звезду која ми је дала пасош. Сезону после сам прешао у Милано и тек после тога сам отишао у Партизан. Тако да сам ја већ имао српски пасош, односно пре доласка у Партизан. Увек сам слушао о томе да имам пасош и да могу да играм за национални тим, али искрено не бринем о томе. Драго ми је због те чињенице. Почео сам да схватам како функционишу ствари у Европи. Посматрао сам то као добру прилику и наставио сам да радим.

Био је у оба клуба, али је боље играо у црно-белом дресу, а као кључну је истицао тимску хемију на паркету и ван њега.

Моја најбоља година је она у Партизану. Мислим на ону другу у којој смо били Зек, Матијас, Данте, Јам, Данило, Џејмс... Тај тим је све радио заједно, били су ту још Тристан, Трифа, буквално смо све радили заједно. То је разлог због чега ми је то била и најбоља година ван терена. Били смо права фамилија, остали смо то и сада. И даље смо у контакту. Имали смо заједничке моменте, излазили смо напоље сви заједно. Постојале су ситуације у којима се мени нешто не ради, али ћу учинити то јер мој "брат" воли то да ради. То је оно што нас је учинило толико блиским. Прве године смо играли Еврокуп, а онда смо у другој сви већ били заједно. Наравно ту су и Алекса и Смајли, знали смо који нам је систем. Знали смо Жељка и шта он жели од нас. Почели смо сезону споро, а онда смо повукли прекидач и све остало се зна - закључио је бивши капитен Партизана.