Српкиња објавила крај каријере и рекла о Звезди оно што се "други не усуђују" - намерно није објавила слике из тог клуба

- Обзиром да се сезона 25/26 ближи и све више наилазим на питања типа “јел још увек играш”. Неће ово бити неки срцепарајући пост где се ја свима захваљујем што су били део мене 20 година колико сам заправо играла, него једноставно - чињенице. Чињеница је да страшно бити професионални спортиста, по тело, по ум, по окружење, по емотивно стање. 

Напрасно сам одлучила да више не играм јер просто нисам хтела да мучим себе. Нажалост, играти кошарку и бити истински срећан у томе не зависи само од играча.

За оне који не знају, ја сам Звездино дете, а слика у њиховом дресу намерно нема, јер колико ми је било уживање са тренером Пеђом и другарицама са којима сам тада играла, толико ми се управа на крају попела на главу. То је био мој први сусрет са реалношћу спорта и од тада ме великани не интересују нити импресионирају. Увек ми је било интересантно да кажем оно што се други не би ни усудили, тако да отуда и ово са Звездом.

Реалност је да ми је на колеџу било истински најлепше и најтеже. Најлепше због стеченог искуства и саиграчицама које су ми улепшале тај период живота. Искрено, породица ми није претерано фалила, али ми је у школи у 3. и 4. години било претешко, толико да сам тада морала да кренем на психотерапију. И то је ок. Жао ми је што ми је корона уништила градуатион тако да на крају нисам ни бацала чувену капицу.

Што се тиче клубова, од сјаја до очаја. Углавном сам уживала свуда, а Пољска ми је била ново искуство, јер смо играли често и време је брзо пролазило, прекривен си снегом, и тад сам први пут довела члана породице да живи са мном (баку) јер ја нисам била у стању да бринем о себи. Тада сам се борила са стравичном несаницом и та борба је трајала целе две године. На крају смо освојили Пољску и то је била најлуђа сезона икада.

У Грчкој сам уживала у животу и људима (и тога се увек сећам са осмехом на лицу), у Турској у њиховом професионализму - одушевљавали су ме изнова и изнова и те сезоне 23/24 сам баш имала жељу да се задржим, али није се десило и то је ок.

За крај Шпанија- у Виторији сам проговорила шпански, а у Барси сам упознала град из сваког угла. Бадалону као “велики” клуб нећу коментарисати јер нема потребе. 

Ако још читате, што се тиче репрезентације, увек сам се враћала искључиво и само због саиграчица. Кроз репрезентацију сам упознала најближе пријатеље и то је оно што остаје.

А сада коначно могу да се посветим неким другим стварима и због тога сам неизмерно срећна. Са кошарком сам се понекад осећала заробљено и да ме неке боље ствари чекају.

Јесте све ово претужно, али хвала мени што сам ниоткуда успела да кажем не после 20 година.

Хвала најближима што су ме у томе подржали, и хвала Богу што сад коначно могу бити нон стоп на мору - написала је Катарина.