Srpkinja objavila kraj karijere i rekla o Zvezdi ono što se "drugi ne usuđuju" - namerno nije objavila slike iz tog kluba

- Obzirom da se sezona 25/26 bliži i sve više nailazim na pitanja tipa “jel još uvek igraš”. Neće ovo biti neki srceparajući post gde se ja svima zahvaljujem što su bili deo mene 20 godina koliko sam zapravo igrala, nego jednostavno - činjenice. Činjenica je da strašno biti profesionalni sportista, po telo, po um, po okruženje, po emotivno stanje. 

Naprasno sam odlučila da više ne igram jer prosto nisam htela da mučim sebe. Nažalost, igrati košarku i biti istinski srećan u tome ne zavisi samo od igrača.

Za one koji ne znaju, ja sam Zvezdino dete, a slika u njihovom dresu namerno nema, jer koliko mi je bilo uživanje sa trenerom Peđom i drugaricama sa kojima sam tada igrala, toliko mi se uprava na kraju popela na glavu. To je bio moj prvi susret sa realnošću sporta i od tada me velikani ne interesuju niti impresioniraju. Uvek mi je bilo interesantno da kažem ono što se drugi ne bi ni usudili, tako da otuda i ovo sa Zvezdom.

Realnost je da mi je na koledžu bilo istinski najlepše i najteže. Najlepše zbog stečenog iskustva i saigračicama koje su mi ulepšale taj period života. Iskreno, porodica mi nije preterano falila, ali mi je u školi u 3. i 4. godini bilo preteško, toliko da sam tada morala da krenem na psihoterapiju. I to je ok. Žao mi je što mi je korona uništila graduation tako da na kraju nisam ni bacala čuvenu kapicu.

Što se tiče klubova, od sjaja do očaja. Uglavnom sam uživala svuda, a Poljska mi je bila novo iskustvo, jer smo igrali često i vreme je brzo prolazilo, prekriven si snegom, i tad sam prvi put dovela člana porodice da živi sa mnom (baku) jer ja nisam bila u stanju da brinem o sebi. Tada sam se borila sa stravičnom nesanicom i ta borba je trajala cele dve godine. Na kraju smo osvojili Poljsku i to je bila najludja sezona ikada.

U Grčkoj sam uživala u životu i ljudima (i toga se uvek sećam sa osmehom na licu), u Turskoj u njihovom profesionalizmu - oduševljavali su me iznova i iznova i te sezone 23/24 sam baš imala želju da se zadržim, ali nije se desilo i to je ok.

Za kraj Španija- u Vitoriji sam progovorila španski, a u Barsi sam upoznala grad iz svakog ugla. Badalonu kao “veliki” klub neću komentarisati jer nema potrebe. 

Ako još čitate, što se tiče reprezentacije, uvek sam se vraćala isključivo i samo zbog saigračica. Kroz reprezentaciju sam upoznala najbliže prijatelje i to je ono što ostaje.

A sada konačno mogu da se posvetim nekim drugim stvarima i zbog toga sam neizmerno srećna. Sa košarkom sam se ponekad osećala zarobljeno i da me neke bolje stvari čekaju.

Jeste sve ovo pretužno, ali hvala meni što sam niotkuda uspela da kažem ne posle 20 godina.

Hvala najbližima što su me u tome podržali, i hvala Bogu što sad konačno mogu biti non stop na moru - napisala je Katarina.